Prolazeći kroz zavesu od dima i gusto zbijene stolove omiljenog restorana, išla je ka njemu čineći se da nikad tamo neće stići. Tog joj je dana svanulo njegovo svejedno I žurila je da mu to kaže i pričepi srce užasno visokom štiklom koju nije nosila zbog njega jer ih nije voleo.
Na centralnom delu, on. Na stolu par servisa za ručavanje, par čaša, ruža na njenoj strani i puna pepeljara. Patetika. Neko nepoznat sedi za tim stolom. Кao da je neko drugi u njegovim očima, njegovom telu. On je a nije on. Ustaje, izvlači stolicu, smeje se. Na njemu prelepi džemper od kašmira, duge crne pantalone i nov okvir naočala. Reklo bi se on je zaista, ali nije on. To je bio neko koga više ne poznaje, kog ne želi da zna. Čovek koji ima krupne ruke a sitne reči, sićušno srce i kome je sitno sve što ima veze sa dušom.
Živela je za dan kada će u njegovim očima videti ono na šta ih je godinama zatvarao. Bio je siguran da se nikad neće iseliti iz njenog srca, njenog zagrljaja. Sanjala je da će jednog dana, nakon toliko godina nade, od njega otići lupkajući potpeticama.
- Zvala si me, imaš nešto važno da mi kažeš?
- Da, imam. Svanulo je!
- Šta je svanulo, pa svaki dan sviće?!
- Svaki dan sviće, to je tačno ali danas je svanulo tvoje svejedno!
Ustala je, prebacila svilen šal preko golih ramena zamišljajući njegov pogled dok je gleda kako se odlazeći pretvara u tačku. Neka je upamti po leđima I zna da se više nikada neće okrenuti.
Nije kao on, on je uvek odlazio unazad da mu se ne zna da li dolazi ili odlazi.
