Ti i sećanje,
zajedno od samog
početka, prvi dan i pogled
koji ostavlja večiti trag
neizbežnog dodira duša…
Još uvek si drago
sećanje i obožavani lik,
bistar um u neizvesnosti
između čekanja i prećutane
laži, ostavljene negde po strani,
iznenadnih susreta u nizu
koji te prate,
svesno grleći strana tela,
smejući se
iskrivljenim osmesima praznih duša,
usrećuješ sve na koje naiđeš.
A gde je tu ljubav,
ona iskrena, čista,
koju tražiš i zbog koje lutaš?
Da li se zapitaš
nakon njenog iščekivanja,
u traženju igre bez granica grešnih duša?
U nizu osušenih
venčića nema života,
plodovi tih grančica
ne postoje odavno.
Zavaravaš se,
promiče ti vreme,
a ne nalaziš izvor
života, osluškuješ,
tražiš nekog ko te čeka, da
ti ukloni minule dane,
nataložene brloge godina
složene u traženje.
Nekome bi da daš
sreću, otvoriš dušu
i priviješ uz sebe,
da ti se ukaže prostirka
istine u očima punim ljubavi,
nekome ko ne ume da laže,
već rasplamsava obostrane želje.
A ti si tu,
da ih u vrhuncu podivljalih strasti gasiš,
za sve iščekivane godine praznine.
Čekaš da nađeš utočište svojoj
duši, želiš da prekineš lutanja,
da se jutrom budiš dočekan
osmehom voljene duše.
