Tamo gde sam ja rođena planina je „stanje trajno“. I sastavni deo života od kada otvoriš oči pa sve dok te, ako imaš sreće da ti i početak i kraj budu tu gde su te stvorili, ne (p)ostave tako da zauvek budeš okrenut nogama ka istoku, u iščekivanju, kažu, vaskrsnuća posle drugog dolaska Isusa Hrista.
Tamo gde sam ja rođena, želiš li da vidiš planinu, ne mora nikud da krećeš. Dovoljno je samo da otvoriš oči. I ona je pred tobom u onom obliku koji sam izabereš, dokon li si pa ti je stalo obronke planina i sve njene svetlosti i boje da biraš, ili pak u onom izdanju na koje te put, obaveze, let ptice koju pratiš ili vetar koji te je kovitlanjem privukao, odvedu.
Fantastično ljubičasti vrhovi Suve planine, čije nijanse ni najboji slikari ne uspevaju da smute za svoja platna standardno mutnija i sivija, najtamnija zelena, boja borova čiji vrhovi streme ka tom ljubičanstvenom u želji da ga dosegnu, najfinija zelena listostopadnog drveća, u proleće, i sve one predivne nijanse koje samo priroda može da stvori dok se budi, buja, ponegde cveta, raste, žuti i vene… i sva okolna brdašca, brda i planine, i sve njihove nijanse i boje…
I valjda zbog sveg tog bogatstva i lepote, a biće da je malo i zbog čoveka koji se polako udaljava i pored, i dalje sveopšteg stava ovdašnjeg da nigde i ništa nije tako lepo kao „naše Zaplanje“, sva ta lepota skoncentrisana je samo u onome što je priroda tako velikodušno dala. Čovek joj se, ovde, nije odužio ni graditeljstvom, ni čuvanjem bar onog lepog što je iz sveg tog graditeljstva nastalo… ni brigom, ni pažnjom, ni stvaralaštvom. Imao je, valjda, preča posla. Da preživi. Da ode, ispečali, odvoji od usta, donese, nahrani gladnu čeljad… sve dok, gonjen borbom za opstanak, većina nije odlučila zauvek da ode. Tamo gde kora hleba nije tako gorka i gde se preživi sa manje žuljeva na dlanovima. I manje zaludnog i besmislenog oranja i kopanja – da baciš celu šaku a da rode samo dva zrna.
Zato se, valjda, uvek iznova oduševim ravnicom. Onom, gde baciš dva zrna i rode dve šake. Najmanje.
Grešna mi duša ako nisam u pravu, ali mi dozvolite da, nimalo ljubomorna na blagostanje ravnice, onako kako ga mi gorštaci definišemo, iznesem i svoju tezu o tome zašto je i njena jedina planina daleko uređenija od svih ovih naših, zaplanjskih. I zašto je nekako na njoj sve u podrazumevajućem skladu. Kao da su zajedno rasli, ta planina, i te kuće, ti vinogradi i ti voćnjaci, te ulice i puteljici, i te crkve i manastiri i… svi ti njeni ljudi i sva ta fruškogorska lepota.
Pored onolikih njiva, ravnih kao tepsija, omeđenih širokim putevima i lišenih svih prepreka koje stoje težaku planincu na putu, i svih onih mašina kojima mogu da stignu gde god naumili, imali su valjda i vremena da malo više misle i na lepotu. Ne pravdam svoje seljake, kunem vam se. Umem ja i da se rasplačem nad činjenicom da tolika domaćinstva u mom Zaplanju, iako vekovima tu, nema ni jednu jedinu zasađenu šljivu i mnogi, u vreme njihovog zrenja bez imalo stida komšijski rod prenesu u svoje gajbe i kace. Umem samokritično da kažem kako je gazdinskim sinovima danas lakše da se pate u gradovima za parče leba i gole zidove iznajmljenih suturena, umesto da povade korov iz dedovskih njiva i uzgoje makar ono što može, ne samo da se rodi nego i da sazri na njima. Umem da vidim i sve naše mane, kao što hvalim i sve naše vrline.
Ali me jedina vojvođanska planina, uz svu onu beskrajnu lepotu prirode, poljoprivrede, graditeljstva i ljudi, u kojoj zdušno uživam za onih retkih dana kada sam na njoj, pomalo i rastuži. Pa bih je, kada krenem u svoje južne krajeve, spakovala u jednu kutiju, s natpisom na njoj „dragocenost, ne tumbati“ i kada stignem kući otpakovala pa, bar na kratko, smestila pored one ispod koje sam se rodila. Možda bi, tako, i nešto malo lepote koja potiče od čoveka, ne od prirode, prešlo na ovu našu.
