Nekad smo imali manje, sad imamo više, a opet nam nije dovoljno:
Nekad su deca imala dužnost, sad prava.
Nekad smo meso jeli 2 puta nedeljno, sad za svaki obrok mora nešto mesnato.
Nekad smo pili samo vodu, sad sve sem vode.
Nekad smo imali 1 televizor, sad u svakoj sobi po jedan.
Nekad je TV program trajao od 18 – 22 h, sad traje non stop na preko 100 kanala.
Nekad smo išli na posao peške, biciklom ili autobusom, sad nam deca i u školu idu taksijem.
Nekad su ulice bile bez automobila, sad bez dece.
Nekad su deca ceo dan bila na suncu, sad ih od sunca boli glava.
Nekad su deca išla na spavanje u 22:00, sad tad idu u grad.
Nekad su deca sebi pravila igračke i ludo se zabavljala, sad se dosađuju sasvim što imaju.
Nekad su deca bila srećna sa nekoliko pravih drugara, sad su usamljena pored 1000 virtuelnih.
Nekad majke nisu mogle da uvedu decu u kuću, sad ne mogu da ih nateraju da izađu napolje.
Nekad su majke gledale u decu, sad gledaju serije.
Nekad smo jeli voće, a nedeljom kolač, sad non stop jedemo slaniše i slatkiše iz šuškavih kesica.
Nekad je bilo sramota imati jedinice, sad je sramota ako tata detetu ne može da ih popravi.
Nekad smo u školu išli 6 dana nedeljno, sad nekima mnogo pet, pa ni tad ne idu.
Nekad niko nije imao telefon, sad i dete od nekoliko godina ima mobilni.
Nekad smo sve pamtili, sad imamo pametne telefone.
Nekad smo poklone dobijali za materice, Božić, rođendan, sad svakog dana kupujemo.
Nekad je bilo sramota govoriti ružne reči, sad je sramota biti fin.
Nekad je kockanje, klađenje bilo društveno štetna pojava, sad se prenosi na državnoj televiziji.
Nekad nije bilo droge, sad su je „svi probali“.
Nekad su ruke morale da se oznoje i mozak pomuči, sad je sve na dodir, sve lako dostupno. Itd itd itd.
Sve što više imamo sve nam više nedostaje „vreme nemanja.“
Možda nije dobro sve imati.
Možda lakše i lepše nije uvek i bolje.
Možda je trebalo sve dobiti, da bi shvatili da nam to uopšte nije trebalo.
