15. Oktobra 2019. | 15:27
Početna / Strip / Nepresušna, tekuća, sveže crvena

Nepresušna, tekuća, sveže crvena

Iskorak u 21. vek je obeležio umnogome nedostatak novih ideja i želja za intenzivnijim prepakivanjima, prepričavanjima, osvrtima, rekonstrukcijama i sličnim, perom Vuka Karadžića, „metni što ti drago“ rečima i izrazima. Naravno, pod talasom gorepomenutih izraza našli su se svi odeljci ljudskog dejstvovanja, te je na raskrsnici kulture i mitologije i sveprisutni vampir podlegao preispitivanju i kreirana su nova mitopoetska i pop-kulturološka ostvarenja. Vampiri su sada svetlucali po suncu i jurcali bezosećajne šiparice (videti pod „Sumrak“ franšiza, knjige plus filmovi), postajali bleda imitacija kapetana Džeka Speroua (videti pod „Mračne senke“), čak otvarali hotele za svakojake kreature noći i ostalih sličnih doba dana (videti pod „Hotel Transilvanija“; blaga digresija, ovo je jedan od retkih filmova sa Adamom Sendlerom koji vredi odgledati, te topla preporuka svima). Ovde se ponavlja Vukovo „metni što ti drago“ u domenu pozadine vampirskog elementa datih dela. E sad, nije nužno loše s vremena na vreme dekonstruisati/rekonstruisati fenomen dobro poznat širom sveta, ali kao i sa originalom, i sa ovim procesom dolazi do prezasićenja. Samim tim, povremeno je dobro vratiti se korenima i na onaj staromodniji način ispričati novu priču.

U nas Srba vampiri i te kako imaju svoje korene, em istorijske, em u fikciji, em u folkloru. Onda nije čudno to što se ta tri elementa prepliću (doduše, ne toliko naglašeno) u strip albumu „Postelja od gloga“. Ovo sočinjenije predstavlja krunski vrhunac imena i dela autentičnog srpskog vampira Luke Vranića („autentičnog“ u smislu da nije još jedan Drakula koji govori engleski i putuje po Sjedinjenim državama). Lukina priča je, pak, počela nekoliko godina pre izlaska „Postelje“. Kao što je Marko Stojanović, scenarista većeg dela ovog albuma, naglasio u intervjuu za strip časopis „Parabellum“, Luku je idejno osmislio Dejan Vujić, drugi scenarista ovog albuma, sredinom devedesetih, a kao što to biva sa svakim dobrim i postojećim likom, razvoj istog je nastavljen kroz pera drugih autora, između ostalog i Stojanovića. Planovi su postojali za izdavanje kolekcije kratkih priča o Luki, priča koje je potpisivao pozamašan broj domaćih prozaista, ali nažalost nije došlo do realizacije ove ideje, te je ovaj strip album „nasledio“ potencijalni naslov zbirke. Do daljeg rada na stripovima o Luki Vraniću nije došlo zbog razloga koje Stojanović navodi u istom intervjuu, što je ujedno i srećna i žalosna okolnost. Razjašnjenje ove Šredingerštine sledi pasus-do-dva niže.

foto: jovan-ukropina.deviantart.com/
foto: jovan-ukropina.deviantart.com/

Prva osobina „Postelje od gloga“ (pun naziv „Pali anđeo: Postelja od gloga“, izdavač „Studentski-informativno izdavački centar Niš“) jeste pozamašni broj crtača. Pored standardnog Vujića, u određenom kapacitetu bilo crtača samih stripova, bilo ilustratora dodatnih bonus slika, tu se pojavljuju i Siniša Radović, Miloš Nicić, Mirko Čolak, Srđan Nikolić Peka, Saša Arsenić, Toni Radev, Milisav Banković, Igor Stojanović, Goran Marković, Dragan Bosnić, Jovan Ukropina, Ivan Stamenković, Predrag Ginevski, Nebojša Bačić, Dušan Cvetković, Vlada Aleksić, Aleksandar Ljubić, Tihomir Tikulin i Aleksa Gajić, pa čak i sam Marko Stojanović. Ovo nije slučajnost, a vezuje se za strukturu samog albuma, kao i za umešnost scenarista. Priča Luke Vranića je ispričana u vidu kratkih stripova bez nekog hronološkog redosleda (ali naravno sa hronološkim smernicama svakog pojedinačnog stripa); ovo je divan blend slobodnog i nesputanog pričanja bilo kakve priče protkane kreativnim bezgraničjem s jedne strane i prostim nalaženjem najadekvatnijeg načina da se sastavi i izda strip album u po izdavaštvo i kulturu turbulentnoj Srbiji s druge strane. Zarade od stripa kod nas nema, a pogotovo zarade od nešto kvalitetnijeg strip albuma; naš strip crtač neće da radi preko 60 tabli strip albuma za zaradu od nula dinara i još nižem respektu u kulturnim kružocima države nam. Prema tome, kratke priče od po maksimalno desetak tabli predstavljaju idealno rešenje kad se sticaj okolnosti uzme u obzir. No, tehničke stvarčice po strani, valja popričati o samom protagonisti „Postelje od gloga“. Luka Vranić, ukratko, je „naš“. Onoliko je naš koliko i Glišićev Sava Savanović, onoliko je naš koliko i Leptirica, onoliko je naš koliko i Petar Blagojević i Arnaut Pavle. A ako ćemo u kič, onoliko je naš koliko i Toza Vampir iz „Crnog Gruje“. Međutim, jedna stvar odvaja Luku od gorenavedenih. Luka, nenamerno, vodi kosmopolitski život, i kao lik sadrži vanvremenske i vangranične odlike. Luka postaje vampir iz vrlo svevremenskog razloga izgubljene ljubavi, a nastavlja svoje bitisanje zbog vrlo svevremenskog besa. Prvi je srpski vampir sa Japancem kao mentorom (vampir Tora). Prvi je srpski vampir koji deluje van Srbije (u nepostojećem pasošu mu stoje pečatirani Pariz, Tokio i Rejkjavik). Prvi je srpski vampir koji komunicira sa drugim strip junacima (unutar samog albuma, to su Korto Malteze i jedna prikrivena kopija Betmena zvana Betlmen; van albuma to je konverzacija s prvim južnomoravskim junakom zvanim Ekstra Gedža u njegovom strip albumu „Extra Gedža: tatko na superheroji“). Međutim, ona definišuća karakteristika Luke je što je to njegovo „srpski“ u sintagmi „srpski vampir“ ono izvorno vredno u Srpstvu. Luka nije prenaglašeni bubnjar u grudi koji po svaku cenu mora da utrlja u nos svoju nacionalnu pripadnost. Ne, Luka, paradoksalno kad se njegovo novo fizičko stanje uzme u obzir, je prizeman, pun onog balkanskog pravoslavnog duha i u neku ruku ljubavi za svojim srpskim nasledstvom. On je spreman da osveti svoje najbliže i najmilije, a to ne radi večitom borbom protiv spoljnog elementa niti ksenofobičnim dizanjem zastave ili krsta u vis (iako s vremena na vreme pridrži pokoji krst), već onim najčovečnijim sredstvima dodatno ojačanim vampirizmom. Luka kroz svoje avanture pokazuje karakteristike T. S. Eliotovog Dž. Alfreda Prufroka: raspada se, okleva, razočarava, greši, brani nejač nejakom, ili pak nedovoljno jakom rukom. S vremena na vreme kvalitetno koristi svoje britkoumlje i proračunato pristupa situaciji, a pak s vremena na vreme unese i malo ironičnog crnog humora srpske berbe. A opet, ume da popusti pod svojim besom ili očajem i da kolosalno omaši. Još jedan simpatičan paradoks Luke je to što iako ima predispozicije da bude ničeanski natčovek, češće je prostonarodni potčovek. Potčovek koji može da gleda u zoru (u jednom stripu dočekuje jutro s besmrtnikom Markom Kraljevićem; druga priča za drugi put), a koji opet mora da pije krv ne bi li ostao u (ne)životu.

foto: http://users.beotel.net/~brankovv/toni/index.html
foto: http://users.beotel.net/~brankovv/toni/index.html

Naravno, prerano kraćenje Lukine priče predstavlja ozbiljan udarac srpskom stripu i srpskoj kulturi uopšte. Ne pomaže ni to što je „Postelja od gloga“ malo kome poznata i dan-danas, iako već ima cela decenija od njegovog izlaska (album je izašao 2004. godine) i skoro dve decenije od samog nastanka lika Luke Vranića. Međutim, ako koristimo analogiju korenja iz prvog pasusa, Luka je ovako posečen ostavio zdravo stablo (sa funkcionalnim novim korenima) za kalemljenje novih, boljih priča. Marko Stojanović je par godina kasnije krenuo sa radom na svom novom serijalu „Vekovnici“ i, pet-šest godina potom, njegovom podserijalu „Beskrvni“. Mnogi elementi koje sadrži „Postelja“ su nanovo korišćeni u ova nova dva serijala: blend mitologije, istorije i modernog prepričavanja; albumi sastavljeni od više kratkih stripova; brojnost autora pod jednim scenaristom; određeni likovi se nanovo pojavljuju (konkretno je glavni lik besmrtnik Marko Kraljević, a tu se nalaze i određeni vampiri i nevampiri iz Lukinog sveta), a opet određeni likovi su kreirani slični nekim prethodnim (vampir Čen iz „Vekovnika“ je u principu samo kineski pandan Tori iz „Postelje“), a pak opet određeni likovi koji nisu Stojanovićeve tvorevine postaju bitan deo ovog novog univerzuma (inspektor Stefan Vukajlović Vukoje u „Beskrvnima“  je idejno tvorevina Nebojše Bačića). Velika pozitivna promena jeste ta što „Vekovnici“, poput samog Luke, postaju kosmopolitski, ili barem panbalkanski, pošto serijal okuplja crtače iz Srbije, Hrvatske, Bosne i Hercegovine, Crne Gore, Slovenije, Makedonije, Bugarske, Rumunije i Grčke. Na ove serijale je „Postelja“ uticala i na tehničkom nivou: naracija je isto nehronološka (iako u malo manjoj meri), isto se pored stripova mogu naći i dodatne ilustracije, predgovore isto pišu eminentniji srpski skribomani na polju pop-kulture (u „Postelji“ je ta čast pripala Goranu Skrobonji), biografije su isto popisane.

Ali možda najveća sličnost, ujedno i najjača osobina svih navedenih serijala, je ta izvorno Lukina sposobnost da bude ono izvorno srpsko u najboljem i najiskrenijem smislu te reči. Luka i njegov vampirizam su dublje i realnije srpski od najglasnijeg popa, najgrlatijih navijača, najgumenijih opanaka, najđokovićevskijeg Novaka i ostalih praznih urlanja. Lukina ljudskost, s druge strane, ne nadjačava njegovo zverstvo, niti se gubi pod istim. Njih dve se dopunjuju, međusobno grle na sličan način kao što Luka grli njegovu Mariju s osmehom na licu, ili kao što iskeženih očnjaka grli drveni krst, ili kao što, najdirljivije, grli Marijin grob dok mu tuga izvire na lice, a krv iz zuba na njenu sliku. Upravo ta slika, prikladno naslovnica „Postelje od gloga“, ilustruje savršen sklop Erosa i Tanatosa, a opet sklop oivičen nepresušnim Srpstvom, vazda tekućim potocima bujice života koja se, barem ovde, sliva u okean neživota, boje sveže crvene. A upravo iza te svegovoreće slike se krije jedan vampir, jedan pali anđeo, ukratko i u svakom smislu te reči – jedan čovek.

Share on Facebook
Facebook
Novakujem

O autoru: Ivan Veljković

Ivan Veljković
Recimo da ova persona voli umetnost. Recimo da ova persona smatra da je umetnost mnogo širi i bogatiji pojam od onoga što ljudi uglavnom pripisuju tom terminu. Recimo da se umetničke vrednosti nalaze podjednako i u književnom delu, i u slikarskom delu, i u filmskom ostvarenju, i u video igri, i u ostvarenju na polju stripa. Eto, rekosmo dosta (a opet nedovoljno), a pisaćemo još i više (i naravno, nikad dovoljno).