Nerandža Kostić : Ja još želim,volim i mogu

Zavitla se vetar lišćem kroz atare,
fijukom podseti na minule dane.
Filigranski ćilim darovan mladosti
izglodaše moljci ;
nečovečnim činom.
Junak sa Balkana ,naviknut od loze,
da ženu potčini
i da ne uvaži ni delo ni ime.
Tako pravdam onog što me ponižavo,
satanskim delima dušu mi rastavljo.
Pa sad beleg nosim
pod srebrilom kose ;
nije to za ponos
al sprati se ne može.
Golema je nemoć u ženskome oku ,
dok se nejač doji i stasa za pute ;
dom da ima,oca,roditeljsku ruku,
krijuć nedriš svoje očajničke muke.
Prokleta mu ruka i jezik opaki ;
mučiš u svom blatu
bez plate i zdravlja.
Dok preživiš pakao
prođe život celi.
Pa sad zberi, skupljaj
iz sebe najbolje .
Probaj da se digneš
zaglibljenih nogu.
Glasno sad uzvikni i sebi i svetu: –
JA JOŠ ŽELIM, VOLIM I MOGU !!!