Kad pogled krene ka ,,želji“
srce ćuti..kao da ne zna;
kuda dužničke laste odlaze…
prhuti sanja ,najplavijih-pod slap oblaka;
rukama njegovim, sudije;
Da odreši greha mučenicu,
sanku da obeščašenje…
Bez neba njegovog, u mom oku,
slepe su mi oči.
Putevi;
dva slomljena drvca,golog štafelaja.
Želja najjača ,želja iz gena milosnice;
prostreljena,okamenjena…
Možete li oči moje,trudne likom izdajice,
pobaciti tu prvu ranu ?
Možete li mater biti nekom
što je katranom prelio najbolje delo slikara,
isprolivao krv aorte?
Pa sad priča ,kako su moje oči bile besjajni topaz,
kolekcionara koji je prodao nebo…
A želja ga sanja…
želja neizželjena i večna.
