Pazi me,
kad vreme učini svoje
i kad koraci krenu teškim putevima,
diši za nas
propuštene ekstaze…
Kada se ruke spletu umorom
jedno od nas ,mora biti snažnije
i verovati u goluba poj.
Pazi me,
kada me bore izdaju
i pesme postanu trome i snene,
trebaće mi tad
smiraj dana u nežnom perju
nekoga meni bliskom…
Jer ja nikada nisam znala
čuvati osećanja.
Trosih ih nemilice
strmenim letovima usamljenice,
lebdeći kukičanim snovima svile
metar iznad zemlje,
kilometre ispod realnih pejzaža…
nedovršenim činom poete
Ili nevoljene žene…
Bi mi preteško shvatiti
da samoća uzima najbolji deo
i šta preostaje
kad ljubav okrene ledja?
Pazi me,
u ime nedra ,
koje stavih u tvoje ruke
onda…davno…kad zmureći krenuh u sibirske muke,
ne osvrćući se za granicom Sunca
i zgazih sebi srce od tone svitaca,
sve u jednom migu plavog oka…
Rano moja seda,
duboka
vreme je da zamenimo uloge…
