Nerandža Kostić:Tu, gde se duša umrsila

Satima bih mogla da dišem
na tvojim grudima,
da leškarim
u malenom dvorcu damara…
Tu, baš tu
gde se providi na koži čitav svet,
gde mi je srce ugneždena zvezda
pa ne ume da poleti
ni da sklizne…
Tu bih mogla satima da dišem,
bez ijednog treptaja sunca,
na tebe da mirišem večno
slepljena srećom.
Tu, baš tu na pupku
gde se rodio zavet.
Deset prstiju
dva oka..
svedok sam postojanja ljubavi.
Satima bih budila greh
linijom bezotpora plahih,
na finom platnu
tu, gde se sastaju rebra,
čipkastim restlom po usni mednoj
redjala bih larve leptirića
I nikad dovoljno
I nikad dosta…
Satima bih mogla da dišem tu…baš tu
gde mi se duša umrsila
u tvojim nedrima.