Vučem se prašnjavim trotuarom,
gledam u sivilo raskrvavljene zore,
kroz daljinu bežim u sećanje,
usta su mi puna zgužvanih reči,
nikad’ me niko nije razumeo,
lutam bez imena pločnikom stranca,
oivičeni popucali ramovi zovu nova jutra,
bleda senka prati uprljan’ trag,
tišina je presvukla trenutak mirisom trešnje,
nepoznati koraci užurbano boje kišu,
oblaci crtaju plave portrete uspomene,
nestaje sloboda nad akvarelima plivajući,
kad’ poletim bez krila sleteću na nebo,
nepozvane daljine tonu dozivajući sećanja.
