14. Novembra 2019. | 05:10
Početna / Strip / Nisu sve Crvenkape iste

Nisu sve Crvenkape iste

Bila jednom, drugo jedno jednom, jedna devojka. Devojka je bila odevena u grimiz. Devojka je bila sitna, nenametljiva, majušna. Grimizna. Razigrana. Čila. Vesela. Devojka je bila onakva kakve devojke bivaju u bajkama, ali tek za nijansu lepršavija, lakša, slađa. I devojka je dobila zadatak da svojoj baki odnese malo hrane. Mama je insistirala, a devojka je, po svoj prilici, volela baku puno. Nije bilo dileme, i devojka se latila zadatka.

Bio jednom, ovo isto jednom, i jedan vuk. Vuk nije bio glomazan; kao primerak svoje vrste, bio je u nekom proseku. Nije davao znake naočitosti. Krzno grubo kao u svakog vuka. Zubi oštri onoliko koliko majka priroda podari svakom sličnom. Oči surove i velike, no ne zle niti ogromne. Oba uha obostrano simetrična, nikakva. Repić, mali repić, kao u psa. Šapica za šapicom. Nožica za nožicom. Opet, ništa naglašeno, ništa nametljivo. Jedan običan, omalen vuk. Vuk po PS-u.

foto: www.designed.rs
foto: www.designed.rs

Bila jednom, upravo to jedno te isto jednom, i jedna šuma. Neprohodna. Tamna. Gusta. Prepuna različitih crta i reza, šara i oblika, šrafura i bareljefa. Gusta kao prašuma, moderna kao svaka postšuma, obična i neobična kakve šume mogu da budu. Neprohodna dobrim delom, a prohodna u dovoljnoj meri. Raj za živuljke, štetočine, zveri, monstrume, stvorenja i razorenja jestastva. Primordijalna do srži; svaki pokret vuče govor neopisivih vremena, vidljivih u fosilima, okamenjenome korenju i insektima porobljenim u ćilibaru. Travke ne daju stopama da se vide, vetar raznosi ove ili one delove većeg ekosistema redom, van pravila, poput ostarele džez numere koja odoleva zaboravu i grli enigmu. Jedan ogroman živi organizam, čije dve slike, poput pahulja, nikada nisu iste. Proždire i izlučuje, ruši i regeneriše sebe, traži simbiozu sa manjim organizmima u zamenu za odloženu propast istih. A crna je…Tako je crna, tako odoleva drugim bojama spektra da jedino uklapanje u crnilo pomaže. Crno ili belo, mada je jedno u službi drugog (i dalje nejasno koje kome). Šuma krije bezdane, uvale, rupčage, jaruge, potoke, bare, barice, baruštine, kaljuge, drvorede vremešnih hrastova, brestova, drenova, dudova, kao i kratkotrajnog žbunja i grmlja.

Vuk je rešio da se odlično uklopi u ovog gorostasa bilja i življa. Krzno sitne, zubate zverke se provlači kroz šiblje, češa se o listove i traži novu površ o koju da meri svoju uspešnu kamuflažnu veštinu. Oči se gotovo i ne vide među bobicama, kupinama, lisnatim maramicama. Zubići se nazru tek kada prođe nešto što će izmamiti pavlovijansku pljuvačku na usne mesoždera, a što se protivi zakonu džina flore i faune, što je ni crno ni belo, što voli da odskače.

Devojka u grimizu odskače. Njena individualnost je prejaka, njeno samopouzdanje prečvrsto za svoje dobro. Vuk će kružiti oko nje, tražiće priliku, staviće joj do znanja da ovo nije njena okolina već kraljevstvo stapanja, ono koje svrgava sa prestola opoziciju u vidu jasne lične afirmacije. Devojka će na ovo drsko odgovoriti očitim ozleđivanjem prirode, branjem njenih plodova, odvlačenjem istih iz stanja uklapanja u stanje nesigurne budućnosti. Recipročna simbioza je prerasla u krađu.

foto: www.designed.rs
foto: www.designed.rs

Simbioze nema ni u kući gde je jednom, da, to pomenuto jednom, živela jedna baka. Baka je toliko nebitna po šumu da je gotovo i nema. Tu su njene papuče, tu je njen krevet, tu su njena vrata, veš, posuđe, ali nje gotovo da nema. Kao da je deo pozadine. Kao da je deo vazduha. Eterijalno biće od krvi i mesa, paradoks koliko i građevina usred živog, dišućeg organizma kao što je gusta, crna šuma. Nema je pre dolaska vuka, nema je ni posle njegovog odlaska.

Naravno, tu se, pri šumi, šunjao jednom, napeto i nametljivo jednom, i jedan lovac. Lovac koji je šumi stranac, koji je šumi štetan, ali koji je sam postao toliki deo nje da je njegov obris dovoljan da pokaže ko je u tom trenutku gazda. Lovac nije nužno lovio vukove zato što vukovi proždiru devojke u crvenom ili netragom nestale bake, niti je nužno spasavao devojke i bake zato što ih vukovi proždiru. Lovac je lovio. Toliko je jednostavno. Onoliko koliko je šuma složena, kompleksna, komplikovana, isprepletana, toliko je lovac precizan i jasan. Samo takav i može da povredi šumu a da mu ona ne uzvrati udarac. Samo takav može šumsku simbiozu da svede na svoj teren, da je iskoristi za sebe, da upotpuni svoju svrhu i da, iako uklopljen do kraja, ne izgubi sebe.

No, šuma guta sve, pa i sopstveni gubitak. Devojke u grimizu nema, proždrana je. Bake nema, ali nije kao da je mnogo imalo ranije. Vuka nema, potpaljenih brkova je izdahnuo na proplanku pod nožem. Još malo pa ni lovca neće da ima. Nastavlja svojom stazom preciznosti, traga za nekom drugom zverinjom na nekom drugom proplanku, u trajanju nekog sasvim drugog jednom.

A šuma osta. Nema srećnog kraja. Nema tužnog kraja. Nije sigurno da li uopšte i ima kraja. Drveće se njiše na vetru, lišće poslušno prati drveće, a pak nijedna nožica se ne oglašava, nijedno krilce, nijedan rep. Sve se desilo relativno brzo. Čak bez zvuka. Ne postoji onaj trenutak kada će doći do čudesnog preokreta, gde šuma neće biti šuma, gde će se uslužiti oprost. Ali oprosti nema. Devojka više ne nosi grimiz. Baka je samo potvrdila da je nebitna. Vuk je izdahnuo. Lovac napustio scenu. Šta drugo može i da ostane do šumskog očaja?

Share on Facebook
Facebook
Novakujem

O autoru: Ivan Veljković

Ivan Veljković
Recimo da ova persona voli umetnost. Recimo da ova persona smatra da je umetnost mnogo širi i bogatiji pojam od onoga što ljudi uglavnom pripisuju tom terminu. Recimo da se umetničke vrednosti nalaze podjednako i u književnom delu, i u slikarskom delu, i u filmskom ostvarenju, i u video igri, i u ostvarenju na polju stripa. Eto, rekosmo dosta (a opet nedovoljno), a pisaćemo još i više (i naravno, nikad dovoljno).