Fleš osećajnosti i umetnosti
Misli pretočene u reči, poruke liče na slike, boje, menjaju oblike, forme, ali sadržaj je uvek nominovan da smisao života prepozna u ljubavi, slaveći lepotu emocija. Ljubav kao radost kojom počinje, nastavlja se u nesporazumu patnje s bolom, u traženju početnog entzijazma i lakoće koja daje nežnost lahorom reči i završava definisan kao vodvilj. Život i ljubav koji podseća na burlesku, ismeva osećanja, skriva se da ne postane predmet poruge.
U stidljivost ženstvenost gurnuta, strast koja se potiskuje, koje se stidi, osećanja koja se ne izriču lako i tako se gubi ljubav u paradoksu pogrešnih reči, postupaka i zatvaranja u sebe, bežeći od vezivanja koje prekida dah, koji bi da se pretvori u kristal, da ostane, da voli beskrajno i beskonačno.
Kakva je to poezija koja priča priču?
Pesme koje se nižu jedna za drugom neprekidno traže ljubav, zastajući na korak do bola, padajući u tugu, pa se podižu u veri, nadajući se ipak da će ljubav negde preovladati razum. Zbirka je mali fleš dela života u kojoj čovek uporno pokušava da zadrži osećaj ljubavi, ono što prija, a pritom ne veruje u večnost.
Ljubav nije postojana, ona odlazi i vraća se uvek i zauvek, voleći samo jednom nekoga ko je dao ono što drugi nisu uspeli, i zbog toga taj beskrajni bol zablude ostaje u vrtlogu burleske.
KAKO JE TO ISIDORA VOLELA JESENJINA
Da li znaš kako je to Isidora volela Jesenjina?
U cveću crnog maka
Osmehom gorkim
Budila mu snove
Umornog od skitanja
Čekala u pijanim jutrima
Poljupcima brisala
Miris drugih žena
U zavetima đavola prevarila
Da je anđeo smrti
Lik njegov mili
Ostao do poslednjeg časa
urezan na srcu
i plesala
Samoćom tkala proklete sate
Provedene u željama opojnim
Što su sa usana mrtav dah
nošene vetrom upijale
Dok druge su ga ljubile
Uteha je spavala slaba u tišini
Ona je plesala u požudi
neugašene ljubavi
živeći dramu u tri čina
za koju je Mefisto napisao
onaj poslednji
Bezbroj tuđih usana
Njegovom su vratu privezak bile
Ni jedne kao anđeoski ujed
Otrovne zmije
S njenih usana
Za kojim je umirao da pije
Ni jedan pogled da probudi glad
Da ostavi noktiju trag
Da li znaš kako je to Isidora volela Jesenjina?
Dušom ili telom
Anđeo dušom koja je oduzimala dah
Đavoljom strašću žene koja
Od rastanka živi svoj strah
Do poslednjeg čina
ljubav je bila i radost i bol
Borba večita snage dve
Koje su jedna drugu srele
Da bi se otkrile ranjive
Na granici „malog“ sveta
U dvoboju duša
Šalom smrti pokrivene
Duboko skrivene ispod
pogleda koji se zarekao
na ljubav…
SNOVI INJEM POSUTI
Posvećeno Jesenjinu
Ugaženim stazama kroz sneg
pred svetkovinu
noći te kobne
Mili tvoj lik odvedoše u maglu
ljudi neki nepozvani
neki ljudi nepoznati
Sene te prekrile snenog
prerano za počinak večni
Odjednom svuda metež
neverica i strah
Da sveću dahom utrnem
Da trčeći od neverice posrnem
Na sudbinu da pljunem
Da stanem
Zgazim čizmom ljuto
Da i ja nestanem
ljubeći dragi kamen
u prah smrvljen
Ne učini ni korak
kukavica u meni
Ni levo ni desno
Lenjingrad plače
muškom suzom
Jutra je tek prvi sat
Te noći Crni je čovek
po tebe došao
Na poziv se tvoj odazvao
Pogled tamom zakovao
Krvlju ispisao poslednji stih
Druže moj… Druže moj…
Ni do viđenja ne rekavši
otiđe u legendu tih
Lenjingrad u maglu zavijen
Iz kafane poslednji pesnik
se vuče kao prebijen
U sekundi trezan
hvata se za glavu
Nije se ubio Serjoža
Sve je to laž
Tobožnja laž
U nadi jecajem grca ženski dah
dok krv u venama ledi strah
Ipak je istina
Partiju šaha završio je sam
Ili je predaja ili mat
Belo jutro crnim suncem boji
Stih u nekrolog začas pretvori
Životu što beži neće otići
sve dok smrti se ne boji
Inatom preti
Sudbinu svoju u ruke uzima
na dvoboj izaziva kleti
znajući da sebi se sveti
Prođoše vekovi u tišini
Da li u miru počivaš dok
tvoje se rime u srcu pevaju
Trag tvoj posvuda još diše
Lutajući ulicama lenjingradskim
zanesen
Selo svoje sanja
Posut injem miriše
Snove skitnice inje prekrilo
da u žudnji večno samuje
Ljubeći neljubljen goreo
U čežnji sagoreo
Snovi su tvoji posuti injem
Tvoj mili lik senama prekriven
sad kao anđeo sanja
u strofi od suza izliven
OSTANI DALEKO
Ostani daleko od tame u meni
Dole jednu ulicu niže prodaju cveće
Ali samo onima koji poklanjaju
ruže uz osmeh
Ostani daleko od suza koje sam prosula
Misleći da ćeš ih pokupiti kao i obično
Ali nisi želeo da se vraćaš istim putem
ponovo
Prošetaj po sasvim običnom danu
i zaboravi obrisane slike
Zalutaj slučajno i ostavi crnu ružu
na mestu gde smo se poslednji put
zagrlili
Susretni me na odlasku
I od užarenog ugarka mog srca
Osetićeš svetlost i toplinu
Na hladnim ugarcima svoga
Ostani daleko od mračne ulice
Gde se mole za imena odlazećih
Potpiši se tamo gde ne sme niko
I prođi kroz sećanje
Ostani daleko od muzike koja ćuti
Budi blizu gradilišta na kome slamaju srca
Možda te zaposle s preporukom
da prodaješ zakrpljene snove
Ostani daleko od mene u sebi
ne budeći moje nemire
i videćeš me onako kako sam ja tebe
zatvorenih očiju gledala…
SAČUVAN U ZABORAVU
Igra leptira na postolju od lepljive gline se prekida
u pokušaju da sačuva svoj let…
Nespretnom rukom prolivena tinta piše još
jedno zaboravljeno sećanje…
U zaboravu živiš
Netaknut
Poklonjen meni
Kao dar
Zauzimaš mesto na kome
niko do sada stajao nije
Ti nadmoćan u zaboravu
skriven od očiju
koje bi bacile urok ili kletvu
poslavši te daleko od moje nežnosti
Čuvam te
Tu si na sigurnom
Neka te ne plaši snaga moje rešenosti
da te zarobim
Iz tog zlatnog kaveza
mogu da te povedem na mesta
na koja samo ja odlazim
Tamo ćemo zajedno brisati prašinu
sa starih fotografija čekajući buđenja
Pisma koja si mi slao čuvaće tajnu
u snazi vatre koja će dokazati
da ljubav nije greškom izgorela
da još voliš boje oktobra
miris prosutog šećera po ringli
koji se meša sa dimom tek
zapaljene cigarete
i zvuk tramvaja koji čuva noć
u krugu dvojke
Možda bi mi bilo lakše kada bih znala
da se još uvek sećaš one šetnje
kada je zaškripao bol pod šinama
Sad sav je moj bol stegnut
ostaje zarobljen u šaci
u kojoj me držiš mislima
koje te ne ostavljaju na miru
Nisi mi rekao gde stanuju tvoji nemiri
Ali ja znam na koju adresu da ti
pošaljem uspomene
Tu si bliže meni kada te privijem
do srca
U rečima koje su te zapamtile
U šapatu vetra koji te sačuvao
da ne izgubiš tu strast
u poslednjoj predstavi koju
su leptiri odigrali
odlazeći u susret zaboravu
u kom će sačuvati sve ono vredno
što je ostalo od nas…
KAMEN SUDBINE
Tražio si svoj kamen sudbine
hodajući preko džinove staze
bežeći s ulica Istočnog Belfasta
zaboravljajući dečaka crvene kose
kako sedi na peskovitom zalivu
sanjajući jednake ivice
svoje zamišljene zemlje
Ističe radost vremenom
lečeći od nade i one najupornije
Ostaješ skriven od moje tame
hodajući po ruševnom zamku
Pretvarajući poslednjim dahom
strah od buđenja u san
u kojem neće biti jutra
Zaboravljaš ulice Severa
na kojima besni moć
Dečak crvene kose čiji pogled
u pepeo pretvara razloge
da ostane i pretvori se u
legendu
Bežimo na obronke
Okean pred nama
Neistražena tajna koju
čuva kamen sudbine
Nekad na obalama Drine
Sad na obroncima Severne Irske
Isti je prkos koji mi nosiš
u ustima punim blata
i smeješ se govoreći
da je spreman biti sve…
