20. Septembra 2019. | 06:00
Početna / Knjige / Nova zajednička knjiga Franje Frančiča i Zorice Tijanić

Nova zajednička knjiga Franje Frančiča i Zorice Tijanić

Pravljice so… 

Zbirka priča Franje Frančiča i Zorice Tijanić
Pravljice so…

Franjo Frančič, slovenački književnik i Zorica Tijanić, spisateljica iz Beograda, iz svoje dugogodišnje saradnje imaju zajedničku zbirku poezije „Objeta s tišino“. Ovih dana je završena njihova nova zajednička knjiga i očekuje se da iz štampe izađe krajem avgusta meseca. Radi se o pričama koje su posvećene deci, pod nazivom „Pravljice so…“ (u prevodu „Priče su…“).

Izabrane priče će biti objavljene na slovenačkom, a kasnije i na srpskom jeziku u izdanju Zvezdanog kolodvora. Promocija knjige se očekuje u Ljubljani i u Beogradu, na Sajmu knjige.

Iz predgovora: Čarobno detinjstvo

Svako ima svoje detinjstvo. Deca svoje žive, odrasli ga čuvaju u uspomeni, a moje? Moje detinjstvo je bilo nešto najposebnije ikad, kao što je i vaše sada. Samo treba da ga pronađete i negde sačuvate da ostane uvek lepo i nežno. 

Otvaram staru škrinju. Zelenu. Svaka kuća je imala svoj kredenac. Miris detinjstva, koji kada ga otvorite u sećanju izlazi u laganoj izmaglici, kao da je vekovima skrivan. Svako od vas nosi miris prvog letnjeg dana raspusta i okus šećera u prahu posutog po krofnama ili krempitama.
Vraćam se u delove svog detinjstva. Uvek se raznežim kada me pređe talas i oko orosi suzica, a usne razvuku u blag osmeh. Pogledajte u ogledalo. Imaćete isti osećaj. Videće se na vašem licu.
Otvaram zeleni kredenac. Počinje ples uspomena, kao sećanje na prvi ples i igranku, zaturene igračke zamenjene novim stvarima. Ali još uvek u tom kredencu se nalazi kutija keksa (Mešavina ) žutoplave boje i neizostavne krupne kocke šećera. U limenoj posudi je domaće mleko po koje smo išli svake večeri tačno u šest sati, malo pre dnevnika, kada su se u kući okupljali oko televizora.
Prozor sa zavesicama i dve lipe pred kućom. Klupica i moj deda. Pregršt bajki… Ulazim lagano u svet uspomena, spomenar jednog detinjstva, bezbrižnog, čistog i bezazlenog, za mene neponovljivo lepog i sigurnog. Tu zavririm da sakrijem sve svoje nemire. Zagrle me tada ruke, preliju nežnošću i osveže oči  boje jezera, moga dede i bajke … Njima dugujem sve ovo što sam sada, danas i što ću biti sutra. (Zorica Tijanić)

 

Share on Facebook
Facebook
Novakujem

O autoru: Zorica Tijanić

Zorica Tijanić
Književnica i novinarka, urednica e-časopisa za umetnost i kulturu „Zvezdani kolodvor“. Član delegacije škole poezije (Scuola di Poesia – School of Poetry) i poverenik za područje Beograda. Do sada je objavila sedam zbirki poezije (u tri je koautor) i pet romana, priče za decu (prevedene i objavljene u Sloveniji). Piše kolumne, putopise, eseje i književne kritike. Član Društva književnika Vojvodine i Udruženja književnika Srbije.