20. Septembra 2019. | 13:58
Početna / Strip / Novi srpski strip 2009. – zato što nam je potreban

Novi srpski strip 2009. – zato što nam je potreban

Nešto se ovde, ove večeri, mlataram pred tastaturom i kao, ajde, da krenem jedan tekst iole originalno, pa kao, ajde, da se poigravam formom i da umesto naslova stavim odgovor na nepitano pitanje. Koje je pitanje? I kakav je ovo uopšte odgovor? Nije ni bitno. Strip je bitan. Zapravo, u globalu strip je onoliko bitan koliko i ostale bitne stvari u koje želimo da unesemo sopstvenu bit i sopstvenu ideju bitnosti. Bitan je koliko je sir bitan u bureku. Naravno, u univerzumu gde postoje i burek sa mesom, i burek sa spanaćem, pa čak i posan burek, tzv. burek s ništa.

Ajde još malo da se gađamo poređenjima i kvazifilozofskim postavkama sopstvenog životnog usmerenja. Strip je bitan koliko i intenzivno korišćenje instagrama. I to pored živog wordpressa, blogspota, FBa, youtubeta, itd.

foto: Vuk Marković
foto: Vuk Marković

E sad, kad smo ustanovili manje-više u kom domenu, na koji način i u kojoj količini je strip bitan, bacimo se na strip izdanje iz naslova. Srbi su videli stripovski sve! (uz doskora neizbežno i malo izlizano „aaaaaa!“) Čitao se novosadski Dnevnik i Lunov Magnus strip, te nam majstor Serđo Boneli i njegova čeljad nisu ostali nepoznati. Zato i dan-danas izdavači poput hrvatskog Libelusa i domaćeg Veselog četvrtka (i pregršt drugih, manjih i većih) vredno štanciradu nova izdanja ovih svima (pre)poznatih junaka.

Što samo po sebi nije ni loše, a ni dobro.

Međutim, Srbi su bivali i zreliji, te su listali i izdanja poreklom iz Francuske i Belgije. Tu zaslugu nose silne Stripoteke, Heavy metali, Tronovi, fanzinarija na tetrakub, itd. I naravno, albumi su se isto javljali tada. Opet, zasluge tu nose kuće poput Dečijih Novina, Marketprinta, itd. Mnogi naši potkovani scenaristi i crtači su odrasli upravo na ovoj školi stripa. Koja ume da bude izuzetno duboka, jaka i nepredvidiva, ali opet i izuzetno dosadna, suvoparna i vrlo predvidiva. Nažalost, to se oslikava i na fanove – paralelno sa starkeljama koje vozdižu Zagora i Teksa u nebesa kao vrhunac stripovskog izraza, neverovatno primetan broj snobina to isto radi sa Frančezima. Do te mere da ti prosto ubija doživljaj, bilo kao starom fanu, novom fanu, neiniciranom fanu ili čak lažnjaku.

Srbi su takođe upoznali i američke proizvode. Dalje od akcionih filmova i preskupih a loših čizburgera, naravno. Superherojština se u nas, iznenađujuće, štampala još od vrlo komunističkih šezdesetih, a izlazila uglavnom u časopisnoj varijanti, te zahvalite Eks Almanahu i par drugih novinica na tome. I naravno, superheroji su se vratili na naša vrata monumentalnim uspehom adaptacija stripova u filmove. Naravno, sve je to bilo proređeno i nailazilo samo na određeni deo publikuma, ali nailazilo je svejedno.

Srbi su, putem čari drevnog zanata svojstvenog Crnobradom i Barbarosi, a i putem nešto ređih legalnih poduhvata, upoznali čak i stripovski Japan. Mange su bile i ostale najređa retkost u domaćem izdavaštvu, ali je taj novi interes ipak iznedrio celo jedno kulturno-umetničko društvo zvano Sakurabana, čijim je radom u Srbiju legalno doveden anime u svom izvornom obliku, na japanskom jeziku, titlovan, i to konkretno serijali kao Bleach, Death Note i Čelični alhemičar. Festival Japanizam je i dalje jak, a interes samo raste li raste.

Izdržaste li ovih petsto i kusur reči ničega? A ne pomenuh ni fakat da stripovi kod nas postoje još od tridesetih, te Mirko i Slavko, te Zigomar, te licencni Tarzan, itd. Priče sve za drugi put.

foto: Vuk Marković
foto: Vuk Marković

Ovo sve navodim zato što, i pored ovolikog šaroličja u Srba na polju stripa – koje opet nekako uspeva da bude ugroženo i nedovoljno priznato – paradoksalno najveću štetu i zapostavljanje trpi domaći strip.

O, bilo je nekada dana kada je domaći strip cvetao. Kasnih sedamdesetih i duž osamdesetih postojale su čitave revije posvećene domaćem stripu. Postojali su čitavi objavljivani albumi domaćih autora. Sve to stoji. Ali stoji i to da i pored kvalitetnih izvedbi poput „Ljubaznih leševa“ Penevskog i Stevanovića, ili „Vekovnika“ Stojanovića, ili celog opusa Đorđa Milovića ili Petra Meseldžije, ili izvanrednog „Elazara“ Dejana Nenadova, u nas će opet „Nasilje u Darkvudu“ biti glorifikovano na oltaru, ili će „Valerijana“ penjati na pijedestal. I da ne grešim ovo malo duše što mi je ostalo, i navedena glorifikovana i pijedestalisana dela vrede koliko vrede, ali je srž problema upravo taj zapostav od strane baš one publike koja treba da obrati pažnju na priloženo, na domaće.

Onda već treba da radi bezobrazluk, ali onaj pozitivni. Srpski inat, ali onaj produktivni. I izdavač „Komiko“ ovim delom upravo to isporučuje. Jedan tvrdokoričeni kompendijum od 112 tabli stripa, bilo u koloru bilo černjebelog. I ni manje ni više nego osamnaest domaćih autora, u domenu scenarija i ilustracije. I ne manjkaju u varijetetu – od pomenutih pet autora su žene, nekoliko su vrle novajlije a nekoliko ranije objavljeni autori, par njih su dovoljno stari da mogu da počinju rečenice sa „u moje vreme“, a par njih su možda manje od godinu dana stariji od mene. Ali, nekom čudnom i prelepom slučajnošću, svi su više nego zaslužili ovaj album, jer su, opet nekom čudnom i prelepom slučajnošću, svi briljirali.

Poduhvat je bio taj da se, na konkurs koji je izdavač „Komiko“ raspisao, pošalju kvalitetni kratki stripovi, bez obzira na to ko je autor i odakle vuče stripovske korene. I naglasak je bio na ličnom, umetničkom izrazu. I to se ovde postiže. Svaki od ovih kratkih stripova predstavlja jedno reprezentativno parče duše autora, i sliku onoga što će eventualno postati. U ovom albumu vidimo rane obrise saradnje Pavla Zelića i Dragana Paunovića, dvojca iza albuma „Družina Dardanele“; ovde naziremo Pavletov narativni stil i njegove igrarije sa atmosferom, a vidimo i stravu Paunovićevog crteža koji ne ostavlja ravnodušnim svog čitaoca. Ovde vidimo narativne uspehe Marka Stojanovića u kratkoj formi, koju je putem rada na „Vekovnicima“ par godina pre izlaska ovog dela do tada apsolvirao. Vidimo i ilustratorsku genijalnost tada vrlo mladog Marka Nikolića, čiji aleksrosovski crtež formira još jedan stepenik bliže ka svetloj i uspešnoj budućnosti ilustratora. Vidimo gegove Uroša Begovića i njegov humor kakav se samo javlja iz ličnog, inkvizitivnog pogleda na ono što voli i ono što ne voli u belom nam svetu. Vidimo i mrak Nine Bunjevac, definišući za njeno poimanje stripa kao vida umetnosti, i isti taj mrak koji će preneti u svoja dela duže forme, poput strip albuma „Hladna kao led“. A vidimo i jedno neopisivo ludilo Darjana Jurinčića, ilustracije koje se prosto ne daju smiriti.

foto: Vuk Marković
foto: Vuk Marković

Naravno, tu je još crtača, i još scenarista, i naravno ovo nije ni jedna jota svega kvalitetnog navedenog u ovom izdanju. Koje naravno nije bez mana, ali koje su uglavnom tehničke prirode (nedostatak lekture oko biografija, na primer). I naravno, mnogo je toga još vrednog što se može reći na temu samo ovog jednog „best of“ sočinjenija. Ali najvažnije svakako vredi reći. Ovakve zbirke treba da nastaju češće. Kvalitet domaćih autora i te kako postoji i očigledan je čak i najnezainteresovanijem spektatoru medijuma stripa. I kao takav, treba se prikazati u ovakvom obliku. Treba ga zaodenuti u kvalitetno ruho, propustiti ga kroz mase u najširem svetlu, zainatiti se status quou radi postavljanja novog, kvalitetnijeg, opširnijeg, sveobuhvatnijeg. Sa druge strane, ovakve zbirke treba da postoje i zbog samog pojma „srpski strip“, ili uže „novi srpski strip“. Ovo uliva iskrenu, kvalitetnu nadu u bolje sutra. Ovo kaže narodu da strip u nas nije mrtav od kraja osamdesetih, da nije šund, da nije potrošna roba. Ovo kaže da možemo da položimo malo vere u naše mlade izdanke. Da možemo da mirnije spavamo što smo ostavili u amanet jedno bogato nasleđe pravim ljudima. Au, zvučim previše matoro za svoje dobro!

Drugi, planirani „Novi srpski strip“, nažalost, nije ugledao svetlost dana. Ili je bolje reći „nije još“? Postoje planovi, ali trenutno je mnogo toga drugog na tapetu. Konkretno Boneli, Ameri, Frankobelži i Japanci. Što, opet, nije uopšte loše. A što bi opet bilo neizmerno bolje novotvorbom domaćih snaga.

Ma bilo bi, ajde da se ne lažemo!

Share on Facebook
Facebook
Novakujem

O autoru: Ivan Veljković

Ivan Veljković
Recimo da ova persona voli umetnost. Recimo da ova persona smatra da je umetnost mnogo širi i bogatiji pojam od onoga što ljudi uglavnom pripisuju tom terminu. Recimo da se umetničke vrednosti nalaze podjednako i u književnom delu, i u slikarskom delu, i u filmskom ostvarenju, i u video igri, i u ostvarenju na polju stripa. Eto, rekosmo dosta (a opet nedovoljno), a pisaćemo još i više (i naravno, nikad dovoljno).