21. Septembra 2019. | 17:39
Početna / Magazin / Olga Tomović: Lov

Olga Tomović: Lov

Zvuk helikoptera poremetio je jutarnju tišinu šume I uskovitlao okolno drveće. Taj stran I neprirodan zvuk rasterivao je sve životinje I one se ne bi vraćale na proplanak danima.  Kada je najzad dotakao tlo, iz njega ije iskočila visoka, vitka silueta. Jedva primetne obline odavale su njen pol. Kačket I zategnuta, maskirna vojna uniforma, teške cokule I snajper uvijen u imitaciju rastinja. Sve to je trebalo da je stopi sa okolnom šumom I učini je nevidljivom za oči koje je lovila.

Pretrčala je livadu I nestala u visokom rastinju. Kao vrhunski vojnik, navikla je na teške terene I kretala se kao panter, jer od toga joj je zavisilo hoće li živeti ili umreti. Ovde nije došla po zadatku. Jedino je u ovu šumu volela da dolazi. Tu je, nekoliko godina, lovila jednu zver.

Odrasla je u vonoj porodici. Živela je od baze do baze. Brzo su otkrili njen jedinstveni talenat. Imala je izuzetno mirnu ruku I oko sposobno da ustreli pticu na tri dve hiljade metara.

Spartanski život I strpljenje načinili su od nje savršenog ubicu. Nikada nije razmišljala o onome šo je bilo, nikada se nije okrenula da pogleda odstrel, nikada se nije opuštala, niti družila. Retko je napuštala bazu, osim po zadatku. Ali I kada bi napustila bazu dolazila bi uvek na ovo mesto da lovi drugu vrstu zveri.

Vojnici su je se bojali, nisu razumeli njen ledeni pogled uvek uperen negde iza, delovao je prazno I neljudski.  Među njima bila poznata kao Avet. Nečujna smrt koja dolazi bez senke I zvuka. Ali, ona se nije ljutila, znala je ona da ubila čisto, da se njene mete ne muče u samrtnom ropcu. Verovala je samo sebi I svom oku. Savest je nije opterećivala, ni sreća, ni nesreća, ni duhovna, ni telesna zadovoljstva. Nikada nije srela nekoga ko bi probudio ono žensko, telesno, skrveno u njenom hladnom pogledu. Razmišljala je samo u trenutku, delovala je u trenutku, živela je u trenutku, za drugačiji život nije znala.

 

Već je odmakla duboko u šumu. Sunce je zalazilo za krošnje. Vešto se uzverala na jedan planinski vrh I tu sela. Izvadila je dvogled I prešla preko oblasti ispod sebe. Ništa se nije pomeralo. Spustila se u žbunje, legla, naslonila snajper na obraz I počela dugo čekanje. Disanje joj se automatski usprilo, a mišići napeli. Blaga groznica prošeta joj duž kičme: “Možda će ovo biti ta noć…”, pomislila je uzbuđeno I bila je jako blizu sreće.

Čekajući, prisećala se kada je, goneći jednog kapitalca, u blatu ugledala čudne tragove. Bili su slični vučijim, ali veći, mnogo veći. Često je lovila vuka I poznavala je načine kako da im se prikrade. Pratila je te tragove cele noći, nije pronašla ništa. Povremeno je osećala kako je nešto posmatra, ali to je pripisivala umoru I dehidraciji.  Tek treće noći ugledala je neku senku kroz noćni vizir. Kretala se uviše brzo za bilo koju poznatu vrstu.  A onda je, u jednom skoku, zaklala divljeg vepra.  Sa nevericom je posmatrala ogromnu zver. Ličila je na velikog vuka, ali su joj oči bile krupnije I sasvim tamne. Krzno joj je bilo apsolutno crno, ni mesečina se po njemu nije prelivala, crnilo ju je gutalo. Bila je nevidljiva u mraku, munjevita I nemilosrdna. Savršen mračni anđeo. Morao je biti njen.

Godinama mu je bila sve bliže. Jednom prilikom, dok je u nekoliko trzaja raskomadao grupicu lovaca, prišla mu je sasvim blizu, na par metara. Mogla je da ga dodirne, a da on t ne primeti. Proždirao je tela, a ona je naciljala snajperom pravo u mrak njegovog oka. Nestao je kao što se I pojavio, kao pramen magle. Verovatno je najušio njen miris žnoja koji joj se slivao niz leđa.

Sada je noć pala naglo, a sa njom I zavesa teške, hladne kiše. Nekoliko gromova zaparalo je nebo I osvetlilo predeo. Nije se micala, zurila je kroz noćni nišan, ali zbog kiše vidljivos je bila loša. Nevreme se pojačavalo. Morala je da ustane, morala je da potraži zaklon. Ove noći, I ovako, ni on neće izaći u lov. Ispuzala je iz žbunja I tiho opsovala. Puška joj je bila mokra, neupotrebljiva. Zabacila ju je na leđa I skliznula niz padinu u potrazi za rupom ili pećinom u koju bi mogla da se zavuče. Vetar je urlikao. Nije videla dalje od metra ispred sebe. U podnožiju, zavukla se u procep u steni . Udari gromova gutali su sve ostale zvuke. Vazduh je odisao ozonom. Viso drveće se, uz tresak, lomilo. Odjednom, učinilo joj se da je osetila miris, reski miris mokrog krzna. Buljila je u mračni zid od kiše I vetra. Samo na dah od nje pogled joj se susrete sa parom paklenih očiju. Zaškipa zubima od prigušenog besa, dozvolila je sebi da se nađe u klopci kao kakva mala lisica. Dopustila je sebi da je preuzme um, da joj zatupi instinkte. Dozvolila je sebi da od lovca postane lovina.

Morala je da bude brža od zvuka I lakša od pera. Izvukla jelovački nož I poletela, premetnula se preko ogromnog tela zveri I u letu presekla ga je preko leđa. Napravila je salto u vazduhu I nestala u oluji. Jurila je prema sledećoj litici. Pratili su je udaljeni krici ranjene zveri. Znala je da rez nije smrtonosan I da će je slediti čim prva bol umine. Pela se kao divokoza po oštroj strmini, već je osećala besan pogled ranjene zveri, palio joj je kožu na leđima. Izbila je na vrh I na zaravan. Visoko borovo stablo učini joj se kao jedini spas. Kiša joj je natopila cokule, skinula ih je I bacila, otežavale su joj penjanje. Dohvatila je prvu granu I uzverala se visoko. Ubrzo se I on stvorio ispod stabla I otpočeo dugo kruženje čekajući da ona padne.  Nije želela da joj ovo bude poslednja noć na ovom svetu. Čvrsto je obrlila deblo, I nogama I rukama, pokušavajući da se odupre naletima vetra. Umorio se od kruženja, podigao je glavu I zagledao se prvo u njene oči. Kroz noć I orkan, njegove su videle bolje. Seo je, netremice gledajući je, čekajući da padne. Ni krv, koja mu je lila iz rane, nije lizao, samo ju je posmatrao očima bez dna.

Noge su počele bolno da joj trnu. Mišići na rukama podrhtavali su joj od napora. Natopljena bluza bivala je sve teža. S mukom ju je kinula I bacila je. Pala mu je pod noge. Spustio se, legao je kraj mokre tkanine, dugo je njušeći. Mrak iz očiju bledeo mu je, a kapci su mu nevoljno padali, najzad, umor ga je savladao.

Kiša je stala. Vetar je oduvao oblake, svitalo je.  Sasvim tiho, kao utvara, sišla je sa drveta. Znala je da je to baš taj trenutak koji je strpljivo čekala godinama. Podigla je nož u nameri da mu zada poslednji udarac. Ali, zrak sunca se probi kroz granje I obasja usnulu telesinu. Nož joj ostade u vazduhu. Ugledala je nešto što, možda, niko nikada ne bi ttrebao da vidi. Nešto se probijalo kroz njegovu mračnu dušu.

Opustila se, okrenula se I sela na mokru travu puštajući sunce da joj ugreje bolne udove. Skinula je kačket I oštro rastresla slapove mogre, zlatne kose. Nije se okrenula ni kada je iza sebe čula lomljenje kostiju I bolne krike. Sačekala je da se sve smiri. Tek ju je dodir toplog daha na vratu naveo da se okrene I osmehne:

“Trebalo bi da počnemo ispočetka. Ja sam Luna.”

Share on Facebook
Facebook
Novakujem

O autoru: Olga Tomović

Olga Tomović
Rođena 1969. u Beogradu. Život joj je obeležila muzika i politika, umetnost i realnost, stvaranje i razaranje. Diplomirala je violinu na FMU u Beogradu, a takođe i žurnlistiku na Fakultetu političkih nauka, Univerziteta u Beogradu. Pisanjem se bavi od najranijeg detinjstva, a piše kao što svira - srcem, iz srca i čiste emocije. Glavni je urednik i lektor na portalu Konkretno.co.rs, gde objavljuje svoje priče, pesme u prozi i kolumne. Autor je romana „Lav i Ruža“ i zbirke priča „Bajke o bogovima, vukovima i ženama“ , oba u završnim fazama pred objavljivanje.