17. Februara 2019. | 07:35
Početna / Magazin / Olga Tomović: Nepodnošljiva lakoća voljenja

Olga Tomović: Nepodnošljiva lakoća voljenja

I pored neopisive količine mržnje i otuđenosti, pa i hladnoće koju nameću kao imperativ opstanka, ja ipak ratujem topla, prisna i srcem. Koliko god mi je dosta ovog mirisa nagorele duše u zoru, prizivam ga, bez njega sam bespomoćna, bez ljubavi sam samo senka čoveka koja lebdi u nekom bezvremenom stanju konstantne potrage za spajanjem. Za ljubavlju.
Neću danas kritikovati ni vreme ni ljude. Danas ću pocepati srce i pustiću ga da vam ispriča samo svoju verziju voljenja, a ona nije ni malo teška, samo je odraz empatije, one neophodne ljudske osobine koja se stiče nesebičnim davanjem i slušanjem tuđih otkucaja. Svi oni su suma sveobuhvatne ljudske energije, crne, bele, male velike, kosmičke, beskrajne, neuništive.
Neko mi reče da je osećaj mržnje najgori ubica tela i duše, i beše u pravu. Zato ja ne umem da mrzim, umem da prezrem, ali i da razumem i najgore postupke učinjene prema čoveku, prema meni. Naravno, postoje oni nedokučivi, koje treba duboko raskopati, pa zagrebati kroz gnoj, da bi se stiglo do suštine, ali opet je moguće. “Budalo!”, vrišti razum, a telo se opušta, duša leti srećna što je dokučila prirodu zla, jer upoznaj svog protivnika i voli ga, ljubav je najjače oružje ratnika svetlosti.
“Ti si luda. Frik. Najnva kokoško. Ćelava nakazo. Prestani da smaraš, probudi se prokleta sanjalice!”, i još stotine reči koje su mi upućene dobronamerno, zlonamerno, spontano i namerno. A ja, ko ja, samo se okrenem i nastavim dalje. “Jeste, dragi zalutali, jesam frik i to onaj pravi i volm svaki delić svoje nakaradne osetljivosti. Umem, obožavam, umirem, plačem, hodam kroz život bez sredine, suština sam krajnosti. To je moja proroda. A koja je vaša?”.
Kako ne shvatate da je ljubav svestranost, inteligencija, nemoć da se odupreš lepoti, kako ne vidite da je ljubav život u najčisijoj formi?
Imam ja zube i kandže i nisa bespomoćno jagnje, ja sam vuk, lav, sunce, vulkan, orao, moja je snaga u čvornovatom korenu i puštam gusto granje ka nebu. Ja zaklanjam ljubavlju svaki novi izadanak i ne treba mi ništa. Ni reč hvale, ni hrana, ni voda, ni svetlo, sve je u meni i kaplje ljubavlju da nešto novo nikne, jer niša ružno ne može da nikne iz suza ljubavi.
Ja nemam neprijatelje, imam one dole, male ljude malih duša koji se upiru da ogrebu moju, da otmu, da ubiju, ali ne mogu da dohvate.
I ne lažem, jer ne mogu, i ne varam, jer ne umem, i ne kradem, jer je sve moje.
Ja sam vulkan stare mladosti. Njega ne gase kiše, ne umire vremenom. Moja je energija zvezdama vezana, ne ljudskim zakonima i modnim trendovima.
Eto, rekoh i preživeh. Pustih srce da curi na papir i slika svu ljubav kojom sam bila obasuta, koju sam primala i davala, koju čekam i koju delim. Nemam ništa više, ali ni manje

Share on Facebook
Facebook
Novakujem

O autoru: Zoran Todorović

Zoran Todorović
Osnivač „Pokazivača“. Tvorac novakovanja. Čovek koji od života želi sve ili ništa, a trenutno živi negde između.