18. Oktobra 2019. | 23:52
Početna / Magazin / Olga Tomović: Nijanse

Olga Tomović: Nijanse

Svakodnevna borba za opstanak sve više mi umanjuje sposobnost da odvojim trivijalno od relevantnog. To je obična borba za život, ona o kojoj nadugačko raspredaju domaćice ispred vrtića i na pijacama. To je onaj rat mnogih od nas da u ovo vreme sveopšteg imanja izdržimo nemanje.
Poređani su mi dani u mesecu lepršavo, a određeno i lepota me strelja, jer mi je srce otvorena rana koja prima kroz krv samo svetlo i vodi ga do duha mog umornog od borbe. A narav sam prokleta, znatiželjna kao dete, večiti istraživač sa očima za posmatranje, a prstima za sviranje po tipkama tastature. Materijala imam na pretek…imam i osećanja da poletim, onako ikarovsi, sve do sunca. Pa šta me onda to koči da poljubim zvezde i da se ponosno osvrnem na minuli rad i kažem sebi: “Uspela si sunašce! Slobodna si, voljena si!” I tu se zagrcnem i spustim glavu. Staložena sam ja osoba, potpuno van vremena, a umem da pobegnem i u onaj svet gde je belo belo, a crno crno, u onaj bajkoviti sumrak gde princ na belom konju uvek pobedi aždaju. Umem da pobegnem u taj poslednji bastion dobrote u kome je zlo jasno definisano i ne krije se u sivilu. Ali, obrisi tame ostavljaju duboke ožiljke i na večite zaljubljenike u optimizam.
Kriva sam…optužena, osuđena, proglašena…kriva za nemoć da moćnim rečima, kojim sam gospodar, promenim tok vremena. Krva sam što na život gledam sa divljenjem, pogotovo na život koji sam prosula po vremenu, a koji me je, zajedno sa tim istim vremenom, osudio na patnju.
Patiti – osećati dugotrajunu i neprestanu tugu iza oka i biti nesposoban da svim daljim dešavanjima ublažiš osećaj nemoći i kajanja. A prezirem patetiku, prezirem podanike tuge, nikada joj se nisam predala i uvek sam je grizla ovim tupim zubima u pokušaju da je otkinem sa srca i ispljunem u svetlo kojim sam se okružila. Ali, ne da se…žilavo je to gorko drvo, dubokog korena i puno otrova. Had je pošumljen tužnim stablima palih anđela… I svaka ova nacerena nakaza, u gomili trivijalnih kopija ljudi, ima neku svoju tugu koju skriva pod zmijskim jezikom. Moja nije ništa veća od njihovih, ali je tu…gola, priznata i kažnjena.
Duva neki novi vetar, nosi mirise poznatog, mirise mojeg jedinog, od tela i od srca otkinutog…samo mirise… A mirisi donose sećanja, a sećanja donose tugu koja ne bira ni mesto ni vreme, nego bode u najmekše kroz najtvrđi oklop od najjačeg svetla. Mrak. Mrak u jutrima osunčanim I u jutrima belim, mrak u očima-ogledalima iz kojih se jedino vidi prava duša.
Prizivam dane bez težine starenja…daleko sam od starosti, a daleko i od mladosti…tu sam ge su dani trivijalni i iznijansirani bojoama duše.

Share on Facebook
Facebook
Novakujem

O autoru: Olga Tomović

Olga Tomović
Rođena 1969. u Beogradu. Život joj je obeležila muzika i politika, umetnost i realnost, stvaranje i razaranje. Diplomirala je violinu na FMU u Beogradu, a takođe i žurnlistiku na Fakultetu političkih nauka, Univerziteta u Beogradu. Pisanjem se bavi od najranijeg detinjstva, a piše kao što svira - srcem, iz srca i čiste emocije. Glavni je urednik i lektor na portalu Konkretno.co.rs, gde objavljuje svoje priče, pesme u prozi i kolumne. Autor je romana „Lav i Ruža“ i zbirke priča „Bajke o bogovima, vukovima i ženama“ , oba u završnim fazama pred objavljivanje.