Jutros me je probudio neko, probudio pesmom i onako sanjivoj razbio uobičajen san o sivom. I od onda ne prestaje da mi zvoni između ušiju:“Ej, matra, opusti se, najgore je prošlo!“ A ja ne umen da odlepim, da okačim mozak na čiviluk I zanjišem kukovima kao kazaljkama na satu. Zvoni ono – pola veka, kao kamen u praznoj kaci za kupus.
Od jutros samo pitanja. Da li sve dame koje dočekaju poluvekovni datum postojanja osećaju teskobu vremena? Da li kriju godine, da li ih ljušte sa lica I guraju duboko u dušu? Da li se osmehnu i odmahnu rukom na vreme koje im je pregazilo kičmu I nije za slavljenje? Da li ćute i nadaju se da su svi zaboravili, da nigde nisu ostavile zapis o datumu svog postanka, da će svet zaboraviti na njihovu drevnost, ako one zaborave da pomenu. Da li će, kao I ja, poljubiti ogledalo I zahvaliti sudbini na podeljenoj genetskoj karti? Da li će se prepustiti satu, ne mareći za vremena koja ne mare za ostarelu mudrost? Da li će se srcem devojačkim osmehivati, a bezubim ustima keziti u lice istine? Da li je rođendan, drage gospođe, za slavljenje ili za kukanje?
Jutros sam prvu kafu zalila neprihvatanjem, sledeću suzama, a treću pijem I kuckam istinu o svom poimanju starenja I smeškam se. Najgore je prošlo. Moje su bure iza mene, a sledeće ću čekati mirnije. Navikavam se na žuljevite dlanove I tvrdo krmilo. Upravljam, ne nosi me, klizim, ne opirem se, letim, ne puzim po kamenitom dnu. Naučila sam da nosim svoj krst I kitim se svojim ožiljcima kao ordenjem od mesa. Svaku sam boru pažljivo uzorala teškom mudrošću, svaka je na svom mestu I svaku volim podjednako. U ovo vreme večne mladosti, a lažne lepote, ja sam sebi lepa, I mlada sam. Duša mi lagana kao pero. Pola veka učim da raumem, a onda shvatim da je u učenju razumevanje. I volim, I praštam, I osmehujem se sa suzom u oku, iz celog svog bića, ništa mlako, ništa na pola srca.
Pola veka… Ja sam dinosaurus u vrtiću. A to znači da sam kolosalno promašila vreme u kom sam rođena. Zasađena sam u prošlost svog duha, da utrem put nekom novom semenu, a svoju budućnost sačekaću u sledećm životu.
Mojih pola veka je stotinu malih života. Svaki dan intezivnog upijanja I isijavanja.
Ja sam starica – mladica, baka I devojčica, nesazrela, a slatka kao jesenja dunja.
Ja sam obična žena srednjih godina, neobičnog uma I samostalne naravi. I ne vole me, plaše me se oni koji se plaše teške reči I istine, I kritikuju me oni koji su život još pre rođenja nacrtali lenjirom. I usamljena sam, otuđena od praznih priča I jalovih poslova. I voljena sam, strasno I kompletno, voljena sam sa premisom večnosti. Obožavana sam, jer nekako u ustima čoveku ostane ukus mene, pa se posle teško navikne na limunadu I mlaku vodu. Ja sam oštar parfem, opor, onaj koji se ne briše iz pora, ni kupanjem, ni ribanjem, onaj koji ostane u koži kao potpis.
Eto, pola veka mene svela sam na stranicu. Dovoljno. Sasvim dovoljno iskustva da zavređuje pomena I slavlja i onog – svaka čast, preživela si, doživela si, živiš. Ovde ništa nisam sakrila, samo sam rečima malo ulepšala stvarnost, začešljala sam pridevima ćelavu glavu I otresla sa sebe prašinu što se nagomilala na duši. Ovako sveža zahvaljujem se svima vama koji ste moje godine primetili I poželeli mi sreću u narednim. Biće mena I u sledećoj deceniji.
PS. Mogla sam ovo I u dve reči da napišem, ali njoooo… Onda to ne bih bila ja, ekscetrična, matora žena, koja svira rečima o stavrima koje nisu popularne.
Olga Tomović: Pola veka mene
