19. Novembra 2019. | 22:31
Početna / Magazin / Olga Tomović: Prvo ime

Olga Tomović: Prvo ime

Promukao, baršunast, erotičan glas tupo se širio po zadimljenom klubu. Na visokoj barskoj stolici sedela je umorna, tamnokosa žena i zatvorenih očiju pevala laganu, tužnu melodiju njišući se polako, prateći ritam ramenima i dugim prstima. Masku debele šminke cepale su joj bore na čelu i oko usana. Tamo gde su se nekada nalazile rupice smejalice, sada su kanjoni na upalim obrazima pričali bez reči jednu sudbinu tako tipičnu za sve barske ptice pevačice.

Malobrojna publika slušala je u pijanom transu. Usledio je kratak aplauz i svetlo se na bini ugasilo. Čeklala je mrak da siđe sa bine, sedne za šank i brzo iskapi čašu žestine. Razmenila je nekoliko rečenica sa barmenom, a onda je ustala, pomalo nesigurna na nogama i odmahnula bendu koji je sklanjao instrumente, pa je iskoračila u noć. Oprezno, kao mala lisica koja uvek strepi od lovaca.

Asfalt je isparavao vrelinom julske noći. Hodala je i udisala smrad grada koji spava. Osećala je kako joj se lepi za kapke i ulazi joj u pore. Podigla je na čas pogled između zgrada koje su parale nebo i ugledala savršeni disk punog meseca. Pomislila je, hodajući, kako neko, negde gleda isti taj mesec ležeći na mekoj travi i miriše borove iglice.

Ona nikada nije napustila grotlo grada. Rodila se preko mosta u sirotinjskoj mahali, tamo gde je beton bio pun blatnjavih rupčaga, a oronule kuće podsećale na ratnu zonu trećeg sveta. Jedino što je umela je da peva, da priziva emocije koje su slušaoca bacale i podizale. Glasom je šarala svoja platna, kao tvorac nove svetove. I baš to ju je izvuklo iz rupe, spaslo je prerane smrti, jer ljudi preko mosta su voleli njen glas. Oni su joj dali nadu da će postati neko, davali su joj i novac. Bila je mlada, neobuzdana, prkosna i gadili su joj se lažljivi producenti, debeli menadžeri koji su do nje hteli samo dve stvari – da im pravi pare i da je imaju. Podećali su je na makroe iz starog kraja. Odbila je da klekne. Ostala je sama, bez karijere, bez oslonca, bez novca. Propadala je. Pevala je po celu noć, spavala je ceo dan zaboravljajući kako izgleda svitanje i sve boje obasjane suncem. A, starila je… Mesec je bio njeno sunce, crna je bila njena boja, noć i grad bili su njen život.

Posle duge noći, pripito se dočepala svog ulaza, pa je počela, teških nogu, da se penje uz stepenice šestospratnice gde je u potkrovlju bila njena pećina i tu, u mračnom stepeništu, pred očima joj prolete sećanje na zelene grane koje prate ritam vetra. Otključala je vrata i zapahnuo ju je miris ustajalog vazduha. Zateturala je tražeći prekidač. Čkiljava svetlost prosula se po oskudno nameštenoj sobi. Krevet je stajao nenamešten, a po ćoškovima saksije uvelog cveća. Širom je otvorila vrata i iskoračila na krov. Pogled joj se pružao na susedni zid od crvene cigle. Na betonskoj ploči stajao je mali sto i pored njega baštenska ležaljka, a iza zida, u procepu između betonskih rugoba, mali delić neba. To je bio njen prozor u svet izvan ove džungle od gvožđa i stakla. Njeno parče neba.

Vratila se do male kuhinje i otvorila još jednu flašu pića. Otpila je jedan veliki gutljaj direktno iz flaše, spustila je na noćni stočić, sela je i počela maramicom da struže zapekle ostatke teške šminke. Kada je završila, još jednom je pogledala lice koje više nije prepoznavala, bledo, umorno, beživotno, a onda je dohvatila flašu i izašla na krov. Sručila se na ležaljku, podigla umorne noge i zagledala se u mesec. Do ušiju dopirala je sva muzika mračnog čudovišta. Udaljeni plač bebe, resko zavijanje sirena, negde je neko pijano vikao, a vazduh je mirovao i pritiskao. Otpila je još par velikih gutljaja, ruke su joj klonule u krilo. Kroz svoj prorez gledala je sjajni mesec i želela, tako snažno želela da se probudi okupana svetlom i udahne jutro. Da joj se u oči zalepe boje šume, a da joj mir poremeti samo vetar koji donosi toplu kišu i da vidi životinje kako trče preko livada i da nogama zagazi u ledeni potok. Gledala je mesec, a on je ćutao.

Spustila je pogled i raširila slepljene kapke. Na njenom zidu sedeo je vuk. Mesečina mu se probijala kroz glatko krzno. Sjajnim očima mirno je posmatrao duboko unutar njene duše. A, onda je osetila nežan glas u svojim grudima.

“Sav život je u tebi. Sve zvezde su gorele kada si se rađala. Sva lepota vasione u tvom je srcu. Ti si jedinstvena i sve u tebi i oko tebe. Ti si vatra, voda, list, vetar kiša i nebo. Otvori oči. Otvori dušu. Ljubav je reč kojom počinje sve što je stvoreno. Ljubav je tvoje prvo ime.”

Niz obraze slivali su joj se biseri olakšanja. A ta kiša je prala mrak iz očiju i iz duše. Ponovo je pogledala mesec, pa se uputila prema kuhinji. U sudoperu prosula je ostatak pića. Istuširala se i još mokrog tela izašla da dočeka zoru.

Prvi zraci rasipali su duge po okolnim prozorskim staklima. Dva goluba igrala su ljubavni ples na ivici oluka, iz procepa u betonskom zidu probila se žuta glava maslačka.

Natočila je vodu u bokal i glasno pevajući počela da zaliva klonulo cveće. Dok je duboko udisala jutro, osećala je samo miris borovih iglica, a oči su joj se smejale i sijale prvim žarom.

Share on Facebook
Facebook
Novakujem

O autoru: Olga Tomović

Olga Tomović
Rođena 1969. u Beogradu. Život joj je obeležila muzika i politika, umetnost i realnost, stvaranje i razaranje. Diplomirala je violinu na FMU u Beogradu, a takođe i žurnlistiku na Fakultetu političkih nauka, Univerziteta u Beogradu. Pisanjem se bavi od najranijeg detinjstva, a piše kao što svira - srcem, iz srca i čiste emocije. Glavni je urednik i lektor na portalu Konkretno.co.rs, gde objavljuje svoje priče, pesme u prozi i kolumne. Autor je romana „Lav i Ruža“ i zbirke priča „Bajke o bogovima, vukovima i ženama“ , oba u završnim fazama pred objavljivanje.