26. Septembra 2018. | 10:29
Početna / Magazin / Olga Tomović: Zlatokosa, šest medvedića i krevet za večni počinak

Olga Tomović: Zlatokosa, šest medvedića i krevet za večni počinak

Nema nas. Srbi umiru kao nacija, nestaju, tope se, stare, odlaze, a nova krv ne pritiče… Stara vest, ali slabo ko o tome govori, osim ako je lično pogođen tragedijom, ako je izgubio dete, ako je poslao dete u beli svet, ako je bez poroda. A, državne Age i Begovi sisaju li sisaju poslednje kapi krvi naroda koji umire. Paradigma, sećam se vremena kada su majke skrivale svoju mušku decu po kaučima, da ne idu u rat, da ne ginu, a ginuli su i od metka i od reči uvreda koje dobiše kao metak u srce kada rat izgubiše generali i političari kojima niko suštinski nije ni verovao. Pa da odemo još dalje, da probrčkamo po novijoj istoriji koja je u knjigama namerno izostavljena, da se setimo političkih izbeglica, pa ekonomskih izbeglica, pa kolona izbeglih preko granice trbuhom za kruhom. Da se setimo najdužih redova u istoriji redova za vize za Nemačku, Ameriku, Kanadu… Oni jedva primiše naše najbolje, a mi rado njihovo najgore. Uostalom, niko nas nije ni pitao, izgubili smo rat, izgubili smo dignitet kao nacija, prepustili smo se lavovima da nas rastržu na komade, dok ne ostade ova živa rana, ova mala Srbija, zemlja starih, umornih i uplašenih robova zapada i istoka, a ponajviše svojih, domaćih krvopija.

Ono što se ne govori, osim kao statistika, je da mladost odlazi i na druge načine…umire…nesrećna, nesvesna, željna onog što nikada neće imati, pravih vrednosti, mladost poseže za travkama zaboravkama. Ovde, naravno ne mislim na marihuanu, figurativno sam travku ubacila u rečenicu o mnogo moćnijim drogama, o sintetičkim mutantima koji nam stižu preko Albanije ili Kosova. Slabo se govori o toj famoznoj ruti, o putu droge preko Kosova i Srbije do zapadnih konzumenata, slabo se o tome govori, jer neko i od toga ovde vadi kajmak, a taj neko gore ima ključ od zlatnih vrata, ključ kojim otključava sve brave i pušta komade tranzitnog otrova i ovde. Kao da Srbiji nije dosta umiranja, kao da Srbija nije željna krštenja i venčanja, kao da nam je grob svetiji od prvog udaha deteta, od krvi čiste i netaknute, a naše, srpske.

Nije ovo udarac u pleksus svima onima koji drogu vide kao dobru zaradu u državi gde je sve dozvoljeno, jer u mutnoj vodi rastu najkrupniji somovi. Droga je moderna, ona je IN. Droga je neizostavna na zabavama, a zabave su se pretvorile u orgije omamljene dece koja žele više nego što mogu da imaju.

Ovo je vapaj svim majkama i očevima koji ovde ostadoše da gaje potomstvo i nadu u svetlo na kraju tunela – gledajte svoju decu, pričajte sa njima, volite ih više nego što je i jedna generacija Srba volela svoje potomstvo, jer su retki… Ovo su deca koja su se rodila uprkos svemu, rodila i doživela ovaj pakao rijaliti grotla, a rasla su uz pink mlevenje mozgova i ne poznaju druge idole do Seke, Cece, Nace… U školama i vrtićima, vaspitačice su im umesto dečijih pesmica puštale turbo-folk monsrtume, da se deca navikavju na novu “kulturu”. Roditelji, umorni od crnčenja za preživljavanje, poniženi u svojim profesijama i ucenjeni dugovima prema bankama i državi (novim okovima starog robovlasnika), izgubili su kontrolu nad vaspitanjem i sudbinom svoje dece. Njihovu decu vaspitava režim, vaspitava ih država koja ih namerno stavlja u kalupe zgodne za ređanje i manipulisanje. Ta deca su izgubljene generacije ptičica, žele, ali ne znaju ni šta, ni kako, pa tuguju, traže zaborav od istine koja je teža od života i posežu za šarenim pilulama, za belim prahovima, za zmajevima. Sve to ima teko bezazlena imena – šest medvedića, pa je ukrašeno slatkim sličicama, pa je ofarbano veselim bojama… Mamac je uvek dobar, ako je pecaroš iskusan. Svoje znanje ovdašnji dileri sticali su višedecenijskom saradnjom sa strancima, sa zapadom i istokom. Usavršili su se. Svaka Osnovna škola ima svog dilera, svaka ima i školskog policajca, ali nikom ništa, ako nema dokaza, a nikad ih nema… I tako dečica odlaze…

U Srbiji je na snazi “crveni alarm”, kako oni vole da kategorizuju katastrofe, deca nam odlaze, živa idu što dalje od ovog tunela, mrtvu sahranjujemo i oplakujemo tiho, gotovo tajno, da se ne zamerimo nekome, da se ne zna da su nam deca bila narkomani… Kakva malograđanština, pa mrtva su! Kakve veze ima šta su bila, bila su naša deca! Nesretnici nesvesni svoje smrtnosti, klinci, krv nevina, krv srpska prosuta u mrak…a gde smo mi bili dok su oni umirali? Krili smo se, čuvali smo svoje slabo plaćene poslove, crnčili smo za stranog gazdu, bez prava na korišćenje WC-a, krili smo se od njih da ne vide naše promašaje, a ona su videla sve. Videla su i dalje u tamu bez svetla na kraju tunela…

Progutala je nekoliko medvedića, otišla je na žurku gde je muzika zaglušila njen pad, umrla je, raspala se, lekari nisu znali kakva je to mešavina smrti…otišla je nesvesna da će umreti, samo je želela da makar na jedno veče leti iznad ove rupe i dotakne zvezde…

Srbijo – probudi se! Kasno je za priču, vreme je da se zasuču rukavi, da se prikupe duše spremne za borbu i da se deca povedu na svetlo, jer ona su naša jedina nada i iskupljenje.

Share on Facebook
Facebook
Novakujem

O autoru: Olga Tomović

Olga Tomović
Rođena 1969. u Beogradu. Život joj je obeležila muzika i politika, umetnost i realnost, stvaranje i razaranje. Diplomirala je violinu na FMU u Beogradu, a takođe i žurnlistiku na Fakultetu političkih nauka, Univerziteta u Beogradu. Pisanjem se bavi od najranijeg detinjstva, a piše kao što svira - srcem, iz srca i čiste emocije. Glavni je urednik i lektor na portalu Konkretno.co.rs, gde objavljuje svoje priče, pesme u prozi i kolumne. Autor je romana „Lav i Ruža“ i zbirke priča „Bajke o bogovima, vukovima i ženama“ , oba u završnim fazama pred objavljivanje.