Pokušajte da objasnite gluvom ton njegovog imena ili slepom boju letnje noći. Pokušajte da sažmete mirise detinjstva u jednu reč, pokušajte da opišete slobodu onom koji nikada nije izašao iz kaveza. Pokušajte da vežete povetarac ili savladate prečicu do vrha oblaka.
Pokušajte da dočarate sebi ceo život bez jakne i kaputa, bez košave, bez zlatne jeseni, bez inja na prozorskim oknima. Ceo život na suncu i mlakoj podnevnoj kiši. Ceo život na istoj planeti, a u drugom svetu. Takav svet se od našeg razlikuje koliko i život na Marsu. Da, ima u njemu i politike i siromaštva. Nađe se tamo uobičajene ljudske pakosti i nedostižnih želja, ali iz tih vrelih duša udara ritam neke drugačije čulnosti, puten, telesan, onaj primalni. Tamo su sinkope dana duže, a noći traju kratko i zvone bukom hiljada zrikavaca, drakavaca, komaraca, šuma starijih od istorije sveta. Tamo je neko poželeo da doživi snežno jutro, da mu se pahulja rastopi na jeziku, a ruke zalede od hladnoće jer su ogrubele od vreline podnevne svirke na prljavom tucaniku sporedne ulice ispred hotela za jednosatne sastanke. Njemu je sunce ispilo pigment iz očiju, a usne su mu ispucale od duvanja u stari klarinet.
Posvećujem ovu impresiju Marčelu Gezy, tropskom filozofu i klovnu.
Prvi, netaknut, lak kao pero i sve pretvara u nevino i novo.
Zatvara sve druge osećaje, a ostavlja slatki ušuškani spokoj.
Pucka pod nogama. Skoro te je sramota što hodaš i remetiš mu savršeno glatku površinu.
Onda ništa, ni vetar, ni zvuci grada, ni zvuci ptica i života, momenat duboke tišine.
Čuješ udarce svog srca. Misli ti se smiruju i nestaju.
Iz daljne dopire mala melodija, ujednačena, ritmična.
Sneg priča, šapuće u formi formi jedinstvenih svetlucavih pahulja.
Simfonija drevna kao vreme.
Samo treba da zastaneš, udahneš i zaplešeš.
