13. Novembra 2019. | 12:34
Početna / Strip / Otkucaji

Otkucaji

Veliki rat je bio veliki s razlogom. Tačnije, s više razloga. Više miliona razloga. Ali je Veliki rat pokazao jednu jako očiglednu, ali opet jezivu stvar: mi smo maleni. Da ne kažem premaleni. A upravo premaleni ljudi stradaju najgore kada se sučeljavaju džinovi zarad sopstvenih planova.

Na sreću, mali ljudi nekada mogu da ispričaju velike priče. A u periodu 2014. do 2018. godine, izašlo je više strip-projekata na Balkanu koji govore o strahotama Prvog svetskog rata, rata koji je otpočeo upravo od Srbije i Austro-Ugarske, i to upravo iz perspektive malih ljudi. Ti projekti su „Linije fronta“ („System Comics“), „Atentat: S one strane patnje“ („Besna kobila“), „Sarajevski atentat“ („Deveta dimenzija“ iz Republike Srpske), „Do pakla i nazad“ (Udruženje  ljubitelja stripa i pisane reči „Nikola Mitrović Kokan“) i „Malgaj“ (Muzej novejše zgodovine Celje iz Slovenije). Svaki od ovih projekata prati Veliki rat na drugačiji način, ali jedan od poslednjih, koji sam namerno izostavio sa ovog spiska, se zapravo tiče lične priče jednog od autora.

Album se zove „Sat“, izdavač je „Pčelica“ iz Čačka, a autori su Dragan Lazarević i Vujadin Radovanović. Predstaviću ih suprotnim redosledom. Radovanović je svojevremeno radio na monumentalnom projektu „Čuvari zaboravljenog vremena“ sa scenaristom Miroslavom Marićem. Lazarević, poznatiji kao De Lazare, je bio i ostao čovek prilično širokog stripovskog angažmana. Jedan je od prvih srpskih autora čiji je album izdat u Francuskoj (još tamo osamdesetih), uz to je i jedan od onih odvažnih entuzijasta koji je pokušavao da gura strip u najgore moguće doba po isti (devedesete, „Finesa“, itd.). Međutim, sve što je radio, radio je kao (pretežno) crtač. U ovom albumu je samo scenarista, a scenarista je ovde s punim pravom. Naime, priča „Sata“ je priča njegovog predaka, pradede mu Radomira.

foto: Udruženje stripskih umetnika Srbije

Sama priča je prilično otvorena i bez mnogo zazubica. Povlačenje preko Albanije, prebacivanje trupa u Bizertu u Tunisu, te u bazu Sidi Abdala današnjeg naselja Menzel-Burgiba. Vojnici umiru levo-desno, oni što preživljavaju ne znaju da li će se uopšte vratiti, a Radomir Lazarević, čovek kome ovo nije prvi rat (a ni drugi), misli na suprugu Juliju i sina Dragana. Pred kraj života, Radomir dobija sat kao poklon od pukovnika francuske vojske i, pred izdah, svom ratnom drugu prenosi da preživi rat, da se vrati u Srbiju i da ode u Radomirovo rodno selo. Da ode u Roćeviće kraj Kraljeva. Da pronađe porodicu i da im ostavi sat u amanet.

Priča mnogo toga želi da prenese. Ne vidimo ovde samo ličnu priču Radomira i njegovih potomaka. Vidimo i kako se jedan Srbin oseća u trenutku kada sve deluje gotovo. Prvo onoliko pešačenje, stradanje i umiranje u albanskim planinama, te toliko mrtvih nakon Krfa, te odjednom gomila vojnika negde u Africi, kilometrima i talasima udaljeno od matične zemlje, zemlje koja u tom trenutku možda nije ni postojala, ili je barem tako delovalo vojniku koji je toliko udaljen od nje.

E sad, kakav je album kao album? Pa, crtež je znatno pojednostavljen, možda jednostavniji no što je ikad ikada ranije Radovanović crtao. Linije su maltene hirurški čiste i bez mnogo eksperimentisanja u izrazu. Čuo sam žalbe o ovome, a čuo sam i pravdanja od strane pojedinih ljudi iz našeg stripovskog vrha kako je „ovaj strip namenjen kao obrazovno pomagalo osnovcima i srednjoškolcima i da crtež odgovara kao takav“. Navratiću se na ovu izjavu nešto kasnije. Da nastavimo o crtežu. Iskreno, ovo nije loš strip grafički gledano. Nije ništa spektakularno, ali je Radovanović odradio kvalitetan posao. Scenario je takođe tu negde. Kažem „tu negde“ zato što sam ipak video kvalitetnije od De Lazarea. Vidi se da se potrudio da prenese emocije koje mu ova priča evocira, ali se na trenutke oseća pomalo i, u nedostatku bolje reči, patetika. Primera radi, ako čitate Radomirove misli, zvuče potresno i na neki način uzvišeno. Međutim, sigurno ne deluju kao nešto što bi pomislio čovek sa sela. Jednostavno ne bi trebalo da se služi tim vokabularom. Prababa Julija zvuči za nijansu prirodnije, kao i ortak mu Milutin, što znači da je De Lazare i te kako sposoban da oboji idiolekt osobe regionalnim bojama. Nešto se tu desilo, te imamo izdatak kakav imamo.

No, ništa od navedenog ne oduzima od značaja priče. Naposletku, par eminentnih autora je navelo da su plakali dok su čitali ovaj strip, što je sasvim u redu. Ali ni „Sat“ nije bez problema, barem sa, donekle, koncepcijske strane. No bez obzira na sitninu mane, mora se navesti. Setićete se da sam naveo da su eminentni ljudi od stripa naveli da je ovaj strip za decu, tačnije osnovce i srednjoškolce, i da služi kao pomagalo uz zvanične udžbenike kad i kako zatreba. Ako je to odista bio izvorni plan, tekstualni prilog na samom kraju žestoko odudara. Ja, kao matora konjina od još-malo-pa-trideset godina sam morao u par navrata da ga čitam. Jako je suvoparan i prepun godina, događaja, imena i podataka. U prevodu, tesniji je od udžbenika za srednju, a kamoli osnovnu školu. Poređenja radi, istoričari koji su pisali pogovore za „Do pakla i nazad“ su sopstvene tekstove pisali sa podjednakom kombinacijom faktoida i kreativnog jezika. Tekstualni prilog „Sata“ je ono što bismo okarakterisali kao „previše kostiju, premalo mesa“. Dva dela koja bih izdvojio jesu kratki tekst scenariste (koji je pun pijeteta i patosa iako je samo pasus u pitanju) i deo koji govori o Prvom svetskom ratu u srpskom i jugoslovenskom stripu tokom prethodnih 100 godina. Ako je ovaj strip stvarno namenjen kao pomagalo za decu, tekstovi moraju da se prilagode uzrastu.

foto: Udruženje stripskih umetnika Srbije

Treba li nabaviti „Sat“? Pa, red bi bio. Čuo sam izjave da je ovo najprodavaniji srpski strip posle nekoliko decenija izdavaštva devete umetnosti u nas, mahom zbog toga što je, između ostalog, išao uz „Večernje Novosti“.  Dobio sam izvesne brojke od samog Lazarevića, gde je zvanična informacija da je od 120.000 primeraka remitenda bila nekih 5%. Nažalost, znam praksu ogromnog broja ljudi koji kupuju dnevne novine; „poklon roba“ koja ide uz njih – knjige, kecelje, šminka, pribor, torbe, itd. –  najčešće završi neprodata, te se ili poklanja ili baca. Naravno, ovo nije krivica same propratne robe (u ovom slučaju „Sata“) već je do kupaca. Međutim, i da je polovina od navedenog broja novina prodata sa sve stripom (odnosno, da su kupci odlučili da ga zadrže uz „Večernje novosti“), pitanje ostaje: da li treba nabaviti „Sat“? Odgovor je jasno i glasno „i te kako“. Ovo je jedna od najličnijih priča u srpskom ratnom stripu (i srpskom stripu uopšte) i kao takva zaslužuje da bude barem jednom pročitana. Ne čekajte, čitajte.

Share on Facebook
Facebook
Novakujem

O autoru: Ivan Veljković

Ivan Veljković
Recimo da ova persona voli umetnost. Recimo da ova persona smatra da je umetnost mnogo širi i bogatiji pojam od onoga što ljudi uglavnom pripisuju tom terminu. Recimo da se umetničke vrednosti nalaze podjednako i u književnom delu, i u slikarskom delu, i u filmskom ostvarenju, i u video igri, i u ostvarenju na polju stripa. Eto, rekosmo dosta (a opet nedovoljno), a pisaćemo još i više (i naravno, nikad dovoljno).