18. Avgusta 2019. | 04:49
Početna / Strip / Par poglavlja o kadrovima 03: Zlatno doba vojvođanskog stripa – 23 intervjua

Par poglavlja o kadrovima 03: Zlatno doba vojvođanskog stripa – 23 intervjua

Da, da, da, stoji da čim se čuje reč „intervju“, dobije se mentalna slika neke TV snajke kako palamudi o „karijeri, porodici, rodnoj grudi, slavljenju slave, nezaobilaznim političkim mišljenjima, itd“, prvenstveno zato što je prva asocijacija na reč „intervju“ upravo televizijski intervju, onaj koji ide međ narodne mase. Naravno, intervju ima i onu pozitivnu crtu, ali to zavisi od dva ključna faktora: osobe koja intervjuiše i osobe koja biva intervjuisana. Samim tim, i kvalitetni intervjui (ili preciznije, potencijalno kvalitetni) zakoče, pa ispadnu ili teški, ili dosadni, ili konfrontacioni, ili pak ništa od toga, ali svejedno sadrže žestok nedostatak supstance. Previše kostiju, a malo mesa, što bi se reklo.

Naravno, strip kao područje prepuno interesantnih ljudi za intervjuisanje, kao i snalažljivih ljudi koji intervjuišu, nije imun na ove mane. Primera radi, svaki put kada biste slušali Toda MekFarlana, jednog od najvećih imena modernog stripa uopšte, dok priča za vreme intervjua, zaspali biste od dosade. Moderne crtačice i spisateljice sadašnjeg „Marvela“ bolje da i ne pominjem. U principu, najbolja kombinacija kvalitetnog intervjua vezanog za strip (kao i za sve druge podkulture uopšte) jeste uzajamno razumevanje i ljubav prema istom od strane em intervjuera, em intervjuisanog. A na malom, ali plodnom stripskom tlu kao što je srpsko, takvih ljudi ima – malo, doduše, ali taman dovoljno da se čovek podiči.

foto: Predrag Đurić

Tu dolazimo do knjige iz naslova, „Zlatno doba vojvođanskog stripa – 23 intervjua“ (u daljem tekstu samo „23 intervjua“) Predraga Đurića. Ova plava knjižica od skoro 400 strana u sebi sadrži, kao što joj ime nalaže, dvadeset i tri intervjua sa nekim od najvećih i najeminentnijih imena vojvođanskog stripa, kao i srpskog, pa što ne i jugoslovenskog stripa uopšte. Izašla je 2016. godine pod udruženim izdavačkim snagama Đurićevog „Rozenkranca“ i beogradskog „System Comics-a“, igrom slučaja obe izdavačke kuće koje su, na ovaj ili onaj način, održale domaće strip-autore u žiži javnosti.

Naravno, ovo nije Đurićeva prva knjiga. „Kohabitacija“, pisani roman istog autora, izašla je samo tri godine ranije, među lavinom drugih, stripovskih izdanja. Međutim, za razliku od „Kohabitacije“, „23 intervjua“ nije fikcija, što se naravno da primetiti po samom naslovu. Knjiga je, pored kolekcije intervjua, i svojevrsni pregled nekoliko decenija kada je pretežno Novi Sad (iako su autori bili sa raznih meridijana) eksplodirao u stripu. Nekoliko decenija kada su „Dnevnik“ i „Forum“ fanovima maltene krojili detinjstvo.

Sam Đurić naglašava, u informativnom predgovoru, da je stripovska situacija posle drugog svetskog rata, pa sve do raspada države, bila prilično konkurentski nastrojena. Beograd je izdavao sopstvene radove i promovisao autore iz te umetničke niše, a Zagreb svoje. I tu je neizostavni Gornji Milanovac, čije „Dečje Novine“ su postale sinonim za giganta izdavaštva. Samim tim, migoljenje Novog Sada do stajanja rame uz rame sa ovim velikanima nije bilo lak posao, ali su zato rezultati bili spektakularni. Tiraži radova su u poređenju sa sadašnjim (u bilo kojoj od šest republika) bili basnoslovni. Izbor materije je rastao. A i domaći autori kao da su nicali niotkuda, ostavljajući neizbrisiv trag na detinjstva mnogih. Jedno takvo detinjstvo je bilo i Đurićevo, koje čitaocu predstavlja pitoresknom anegdotom iz Sutomora. Već od 2011. godine kreće intervjuisanje autora predstavljenih u ovoj knjizi, i maltene svake godine sem godine objavljivanja knjige bilo je materijala. Po devet razgovora se odvijalo 2011. i 2012. godine, ujedno i dve najproduktivnije. Godine 2013. je bilo dva intervjua, pa sledeće jedan, i konačno, 2015. godine, dva. Naravno, da ne bih gnjavio detaljima, svaka od godina je uredno udenuta ispod imena autora sa kojim je intervju vođen.

E sad, zašto knjiga intervjua? Pa, kako sam Đurić navodi, ideja je rođena otprilike kada su se, nažalost, ugasili sajtovi „Vojvođanski strip“ i „Rosencrantz“, gde su do tada intervjui nalazili svoj dom. Jedan od autora, legendarni Toza Obradović, je predložio Đuriću da objavi intervjue u štampanoj formi, jer bi bila šteta da se izgube u digitalnoj pustari. Mnogi kvalitetni sajtovi su pretrpeli sličnu sudbino, kao recimo UPPS, te je ova ideja bila pun pogodak.

Valjalo bi pomenuti autore prisutne u ovoj knjizi. Nehronološkim i nehijerarhijskim redosledom, već redosledom kako idu u samoj knjizi, to su: Petar Aladžić, Slavka Bošnjaković, Stevan Brajdić, Slavko Draginčić, Sreten Drašković, Goran Đukić, Miodrag Ivanović, Predrag Ivanović, Zoran Janjetov, Branislav Kerac, Pavel Koza, Marinko Lebović, Nikola Maslovara, Petar Meseldžija, Radič Mijatović, Dejan Nenadov, pomenuti Svetozar Toza Obradović, Slavko Pejak, Branko Plavšić, Saša Rakezić (odnosno Aleksandar Zograf), Sibin Slavković, Franja Straka i Dušan Vukojev. Neće vas začuditi što vidite legendarna imena ovde. Tozi, Kercu i Plavšiću ne treba predstavljanje – i dan-danas slove za najbolje i najpoznatije srpske autore iz perioda kada su delovali. Tozini scenariji su se razmahivali redom, na čije reči se nadovezivao Kerčev izvanredno jednostavan, a kvalitetan i često imitiran stil, koji je još više sijao tuširan perom Plavšinog majstorstva u tuširanju. Meseldžija se odavno iskristalisao kao ilustrator, a u skorije vreme i kao samostalni autor čije knjige ostavljaju čitaoce (a ilustracije u tim knjigama posmatrače) bez daha. Nenadov i Janjetov su ostvarili jedinstvene kultove u zemlji, jedan sa „Elazarom“, drugi sa „Bernardom Panasonikom“ i kasnije radom uz legendarnog Moebiusa i podjednako legendarnog Hodorovskog. Sibin Slavković komotno stoji rame uz rame sa Kercem, a nije od njih daleko ni najbrže pero Srpskog Miletića, Miodrag Ivanović od milošte Mikica. Naravno, urednika „Stripoteke“ Slavka Draginčića takođe ne treba izostaviti, a kad smo kod neizostavljanja, tu je i majstor čiste linije i humorističkog stripa Radič Mijatović. I da, alternativci su odmah tu iza ugla – Straka i Zograf brane boje nekonvencionalnog stripa sve u šesnaest.

foto: Predrag Đurić

Međutim, tu su i imena koja su se pomalo ostavila po strani, pomalo zaboravila, iako je kvalitet istih na zavidnom nivou. Sreten Drašković je naveden ovde, kao urednik „Zlatne serije“ i „Lunovog magnus stripa“, te Slavka Bošnjaković kao jedna od retkih ženskih saradnika u to vreme na stripu, pa mesto pod svetlom dobija i Mikicin brat Predrag, i sl. Odabir autora je na zavidnom nivou, a Đurić se potrudio da svima odvoji vremena da ispričaju svoje priče, prepune uspona i padova, lepog i manje lepog.

Međutim, kakva je sama knjiga? Pa, sastav i izgled knjige su, naspram samog sadržaja, na malo manjem nivou. Recimo, sem naslovnice koju je Kerac zgotovio (a koja, iz određenog ugla, neverovatno podseća na Plavšića za radnim stolom) nema slika u knjizi. Čak ni slike autora. Primera radi, obe knjige Vase Pavkovića o stripu (koje takođe zaslužuju pažnju), te obe knjige Marka Stojanovića (i ove knjige…no, da se ne ponavljam, znate već) i Stojiljkovićevo „Kiselo & Slatko“ su prošarane ilustracijama, fotkama, kao i tablama stripa. Naravno, knjigu ne čine crteži, već reči, ali ako je tematika strip, vizuelno bi valjalo dočarati to. Pritom, nedostaju neke osnovne stvari koje su nužne stripovima i knjigama, poput adekvatnije lekture (ove probleme je i „Komiko“ imao u svojim ranim danima, a povremeno se još negde provuku) i, opet, nedostatka biografije samog sastavljača knjige i intervjuera.

Poslednje što bih nazvao manom u ovoj knjizi jeste struktura intervjua. Iako nijedan nije isti (što je dobro), počesto prate šablon glede pitanja (što nije). Najčešće počinju sa „Ko je (ime autora)?“ i odatle nastavljaju dalje, a pitanja poput „Kako vidite Novi Sad danas?“, „Koliko danas pratite strip?“, „Koji su autori uticali na vas?“ i sl. mogu komotno da se preurede da ne izgleda kao repeticija, a da opet sadrže suštinu koju imaju takva kakva su.

Ova knjiga je trebala da se desi. U njoj saznajemo mnogo detalja. Za one koji su i dan-danas zaljubljenici u izdanja „Foruma“ i „Dnevnika“ mogu da saznaju kako je tekao kreativni proces u to doba gde je stripa bilo u izobilju. Za narod koji je želeo da sazna šta su autori radili tokom kritičnih devedesetih, kao i šta se desilo sa domaćim stripom, mogu da pogledaju lamente većine, ako ne i svih ovih autora. I naravno, za one koji su želeli da saznaju kako su nastali neki od legendarnih serijala – tu su reči samih autora. Ali tu saznajemo i pokoje interesantne stvari. Saznajemo, na primer, koliko je zapravo nezgodan i strog Kerac bio kao predavač, što i sam Kerac aminuje u sopstvenom intervjuu. Saznajemo koliko je uticajan otac Dejana Nenadova bio u doba kada je „Elazar“ stvaran, i to da su zapravo sarađivali na istom. Saznajemo, možda najbitnije, kakav je odnos ovih autora bio sa drugim izdavačima, naime „Dečjim novinama“; neki navode da im rad tamo nije odgovarao zbog daljine ili izdavačke politike, neki se sa zadovoljstvom sećaju saradnje na velikim serijalima, ali ono što se definitivno vidi jeste ljubav prema stripu čak i u okrilju konkurencije poslovanja istim. Svako od autora je tu i tamo prodefilovao putem Novog Sada, i svako ima sopstvenu priču koja se uvek nekako završi na isto – negdašnja Neoplanta je bila bolja, sadašnja je sen same sebe. Naravno, saznajemo ovde i kako to cementare izdaju strip iz ruralnih ruminacija Franje Strake, kako se pokojni Plavša ophodio prema deci iz rodnog mu Bača, kako je Lebović napredovao i u sportu i u stripi bez obzira na invaliditet, i mnoge, mnoge druge priče.

Za kraj, valjalo bi dodati da „23 intervjua“ ne sadrži razgovore sa 23 autora. Ne, ova knjiga sadrži razgovore sa TEK 23 autora. Đurić je naglasio da mnogi kvalitetni crtači, scenaristi, koloristi, tušeri, izdavači…nisu prispeli u knjigu, prosto zato što intervjui s njima nisu još vođeni. Što bi bio koristan znak da knjiga dobije nastavak, a ljubitelji kadra priliku da upoznaju i druge kvalitetne autore naše  severne pokrajine. Ako nešto strip ljubitelj voli, to je – zamisli! – da priča o stripu. A šta je pa intervju ovde nego razgovor o stripu? Ergo, za ljubitelje takvih razgovora, slatkih i gorkih, setnih i srećnih, informativnih koliko i zabavnih, „23 intervjua“ u šake i uživajte, porazgovarajte malo sa Đurićem i njegova 23 prijatelja.

Share on Facebook
Facebook
Novakujem

O autoru: Ivan Veljković

Ivan Veljković
Recimo da ova persona voli umetnost. Recimo da ova persona smatra da je umetnost mnogo širi i bogatiji pojam od onoga što ljudi uglavnom pripisuju tom terminu. Recimo da se umetničke vrednosti nalaze podjednako i u književnom delu, i u slikarskom delu, i u filmskom ostvarenju, i u video igri, i u ostvarenju na polju stripa. Eto, rekosmo dosta (a opet nedovoljno), a pisaćemo još i više (i naravno, nikad dovoljno).