Godine 2010. je album „Ukleti vitez: Crna šuma“ Darka Macana i drugih autora izašao među kolekcionare i potvrdio domaćoh publici zašto je Macan na tom položaju kom jeste u svetu balkanskih strip-scenarista. Ali vitez Ivan nije mogao da miruje, a nisu ni autori. Već dve godine potom, izlazi drugi i za sada poslednji nastavak ove priče, album „Zemlja čuda“, sa znatno više crtača i, interesantno, više scenarista. Ili tačnije, scenarista i ko-scenarista.
Ovo je najbolje pojasniti obilaskom albuma, priču po priču. Prvu, u koloru, sa imenom „Nove oči“ počinju Darko Macan i David Petrina. Ivan od Nižegrada primećuje diva, koji unaokolo lovi domaću živalj za jelo. Nakon par vaspitnih, Ivan završava u kupinama, sa divovskom krvlju u očima. Nakon naočitog sna, rešava da, nanovo budan, ostavi diva na miru i krene svojim putem.
Gde su čavke?
Ajd da vidimo drugu priču, „Dvori u šumi“, koju je Macan pisao po ideji Danijela Bogdanovića, koga svejedno navodi kao scenaristu u albumu; crtežom se ponovo vraća Slobodan Jovanović. Sa novim očima nakon susreta s divom, Ivan jedne noći otpočne jurnjavu s vukovima. Pri dolasku u pleternički kraj, nalazi kulu, u kuli devojku, pod kulom grdobu, i kroz vrata kule izlaz. Doduše ne pošto nije fino potkresao obe žene, koje su u stvari dve polovine jednog bića, sa jedno tri-četiri različita imena.
Ček, ček, opet nema čavki?
Nešto mi je tu čudno. No nema veze, treća priča, prva koja nije Macanova, al crtežom jeste Jovanovićeva. „Vrzino kolo“ piše Tomislav Škrljac, a Ivan počinje ulaskom u još jednu šumu. Nakon zaobilaska naočitog ludaka koji teše nešto od drveta, uleće, ni kriv ni dužan, u kolo vila koje mu ne daju da izađu. Međutim, njegov spas iz ovoga nimalo nije veseo, što bukvalno poslednji kadar ove priče savršeno naglašava.
Čavke? Da, ne? Hmm…
Ajmo na „Rezbar“, to deluje obećavajuće. Ovu priču je Macan zajedno pisao sa Juricom Starešinčićem, dok ju je crtao autor naslovnice ovog izdanja, Tomislav Tomić. Ivan nailazi na seoce Mahično (danas Mahićno…opasna promena, znam) gde primećuje težake kako teško smiču otežalog drvenog golema. Naravno, Ivan od Nižegrada slavevredno obara istog, ali tu priča tek počinje. Đurđe, rezbar iz naslova, stvara sitne drvene figurice koje naliče na seljake. Jedan od njih mu presuđuje da mu se prebiju ruke, ne bi li prekinuo da stvara ove grdobe. Ali to ne pomaže. Krvave ruke rezbara stvaraju od prolivene krvi ogromnu pticu, koju Ivan jedva poražava. Po smrti rezbara, iz glave mu izlaze zmije, koje navode Ivana da uradi sada već tipičnu stvar za njega – da pobegne i da ga usput proganjaju neuspesi.
Eto, ptica! Al nije čavka… Ne liči nešto. I ovaj drugi Ivan, koji nije ja, se prešao.
Dobro, ajmo na „Buru“, koju je Petrina opet crtao, a pisala Andrina Pušić. Zalađen, Ivan psuje vetar dok ide na konju da uđe u neko selo i utopli se. Pri ispomoći devojci sa sivim očima, naleće na dva ribara i jednog usputno ubija. Drugi ga pritiska o zemlju, al ga bura obara…ista ona bura koju je Ivan do malopre psovao, ista bura koja ima oblik devojke koja se žalila Ivanu na pokrađenu mrežicu za hvatanje ribe.
Aman više! Koja priča po redu bez čavki?
„Crna kraljica“, Tomićev crtež, Macanov scenario po ideji izvesne Dubravke Majić-Misir. Ivan nailazi na potok kojim teče, od svega, mleko. U njemu se kupa crnokosa žena, a mleko prelazi u krv čim pomene Ivanu šta je spopada. Kao poručen, nailazi monarh koji drži ženu na kratkom povocu, koji joj ne da da ode dalje od njega i da je vara. Ivan ga…poražava? Teško je reći kada se samo vidi presecanje lišća. Potom vode ljubav, ona prelazi u zmiju kad Ivan kaže nešto pogrešno…da pogodimo, ni ovde nema čavki?
U „Maljugama“, po scenariju Macana i Anta Ivančira, a crtežu marka Jačana, Ivan ulazi u prazno selo i vidi bledo mrtvo stvorenje. Nailazi na slepog čoveka koji mu kaže da je odgovoran za otvaranje „pakla“ i puštanje maljugi međ narod, a sve u potrazi za zlatom. Priča se završava smrću em maljugi, em čoveka, te Ivanovim napuštanjem sela. Jačan i Macan se vraćaju i u sledećoj priči, „Igra bogova“, za koju je Macanu ideju dao Kristijan Lujanović. Narod se svađa da li se bik žrtvuje Velesu ili Perunu, Ivan ne bi da se meša, al eto, mora se, te putem taktičkog groma narod prelazi na veru u Peruna. Bez obzira što je Veles zapravo taj njihov bik i što mladom hrišćaninu Ivanu otvoreno kaže da je apsolutno nebitno šta će biti dalje, doduše ne tim rečima. Sem par autora i Ivanovog nedostatka sreće i leka za prokletstvo, bitnu stvar koju ove dve priče imaju zajedničko jeste to što opet nemaju čavke.
Al čekaj! Poslednja priča ih ima! Da, da, da, „Revenant“, gde se opet Macan i Petrina sastaju…doduše, čavke onako usput ginu već na prvoj tabli. Ostatak stripa Ivan priča sa aveti hrvatskog kralja Zvonimira. Nekako se obojica lepo ispričaju, mahom o patnji naroda pod novim gospodarima, kao i o silnim čudesima koja je Ivan usput video i doživeo. Konačno doživevši nešto što ga nije činilo skroz ukletim, Ivan se razmišljao da malo poseti Veneciju. Biće tamo nađe nešto bolje…?
Nisam džabe lamentirao nedostatak čavki. Ovaj strip album dodatno gradi univerzum Ivana od Nižegrada, i čitaocu daje širok spektar što slovenskih, što neslovenskih, što potpuno originalnih natprirodnih bića. Macanovo pisanje je već ustanovljeno, ali su se novi scenaristi pokazali kao pogotovo izvanredni pripovedači. Crtež, doduše, nije svuda odgovarao uz priču, a počesto bi imalo i kiksova u kvalitetu, ali stari autori koji se nanovo vraćaju za saradnju donose poznati i priznati kvalitet sa sobom. Projekat je delovao kao da će nadrasti samog sebe. Nažalost, nemoguće je znati da li će stvarno biti nastavka ili ne, s obzirom da danas više ni reč autora nije konačna . U prevodu, ako bi i Macan hteo da nastavi priče o ukletom vitezu od Nižegrada, zavisio bi od novca, sponzora, izdavača, itd. A Balkan počesto nema glasa za autorski strip. Hrvatska tu nije izuzetak, što će i sami autori počesto reći.
Do tada treba nabaviti oba albuma „Ukletog viteza“ i ceniti ih zbog onoga što jesu – prozor u spektakularan svet koji je taman toliko mali da se može celokupno doživeti i zavoleti, a taman toliko veliki da mu se prava veličina ne vidi, tek nazire.
