Svanulo još jedno jutro.
Buđenje svakodnevno isto,
skica današnjeg dana
čudesnih katakombi
nedefinisanih misli,
traganje duha što uranja, u
liriku snova
pretočenu stihovima
kreativnih misli
iz ugla moje duše.
Paralelno podvlačim
crtu čekanju,
svesnosti iluzije
trenutka koji dođe na
razinu kad se um i duša
podudare, pa kažu:
„Zaplovi hrabro u neizvesnost,
život je umetnost i duhovnost,
umeš li da ga živiš?“
A ja kao pesnik
iskren sam glasnik
osećaja unutar sebe,
lepe misli podelim,
kada se moja inspiracija pretoči
u fine rime,
ali se pokolebam,
uvek ne pišem lepo,
nekad srećno, često
sivo,
a imam i ja žutu minutu,
pa obojim stihove zlim perom
kad previše unesem
dušu, zov i nemir divljine
umeju da me povuku u visine,
pa naslikam elegijom stihove,
nežne, lagane, kao blagi drhtaj duše,
kad se na usne moje tvoje usne
spuste, jednom da utehu daš u noći,
kada te traže moje želje i
oči, ti lutaš svojim daljinama
i ljubav deliš drugima u
prolazu, živiš u oblacima,
a srce ti spava
na mojim grudima.
