26. Aprila 2019. | 04:19
Početna / Knjige / Poetizovana verzija „Seksa i Grada“

Poetizovana verzija „Seksa i Grada“

Dušan Varićak: O novom romanu Zorice Tijanić

                                                    „Život je surov postao, a zvezde su počele da varaju.
Ništa više nije kako se činilo.“     

Od prve rečenice novog, drugog, romana pesnikinje Zorice Tijanić, “Četiri portreta sa Kosančićevog venca”, oseća se rukopis i senzibilitet pesnika – Moja jutra se bude uz škripu tramvajskih šina… Tu su, u „Pogledima sa Kosančićevog venca“, između ostalog, i Miris kafe koja ima najlepši ukus bele boje, te brodovi optočeni patinom, Ti brodovi još nisu isplovili, i kao da čekaju da ih ja ispratim; ili, a ja sam volela jednu ružu, posebnu ružu, žute boje, i nisam znala zbog čega je tako.
Sasvim je u pravu Miroslav Lj. Ranković kada primećuje da je opis Kosančićevog venca u Uvodu jedan od najlepših i najpoetičnijih koje je ikada pročitao. Kosančićev venac, najstarija kaldrma u gradu, mami Varoš kapijom koja ima osmeh tajanstvene dame…
Dok čitamo „Četiri portreta“, osećamo kako nas ruka sete, neke neodređene, gotovo bezrazložne tuge koja izvire iz same nutrine autorkinog bića, neprekidno nežno dodiruje i miluje, te prati do poslednje stranice ovog, ne baš sasvim svakidašnjeg, poetskog romana. Ruka nekoga ko kao i da sam živi presvučen patinom, što za sebe kaže glavna junakinja ovog romana.
Kod romana „Četiri portreta sa Kosančićevog venca“ zapaža se više nivoa. Ta višeslojna, savremena priča, može se čitati i samo kao obični ljubavni roman o emocionalnim zgodama i nezgodama četiri prijateljice, glavnih junakinja. To bi onda bila neka vrsta naše, domaće, poetizovane verzije „Seksa i grada“, samo bez seksa. I doista, da je „Seks i grad“ pisala neka pesnikinja a ne kolumnistkinja, zasigurno bi ličio na „Četiri portreta“.
Ali, to je samo ono što je na površini. Priča je, ipak, mnogo sl oženija. Autorka duboko zadire u psihu svojih junaka, kao liftom se spuštajući kroz sve slojeve njihove svesti i podsvesti, ljušteći jedan po jedan, sve dok ne dopre do same suštine njihovih bića. Tako nam se „Četiri portreta“ otvara, i sagledavamo ga i kao neobičan psihološki roman.
Kao i u prethodnom romanu Zorice Tijanić, svi njegovi likovi (i glavni i sporedni) nepotpune su, neostvarene, „izglobljene“ ličnosti – u nekom trenutku ispale iz svog težišta, i otada više nemoćne da, nakon tog jednog pogrešnog, uhvate korak sa životom. Kao kada se u Kabali opisuje ono što se u judeohrišćanskoj tradiciji naziva „padom“ – Nebeski sasudi su popucali i Božanska svetlost se razlila, tako da od tada „više ništa nije na svom mestu, tamo gde bi trebalo da bude“ (Geršon Šolem).
Glavna ličnost romana, Marina Ana, oko koje se – kao stožera – obrću i svi drugi likovi, astrolog je, idealista čije su male ljubavi bile velike iluzije… zaljubljena u samu ideju da voli, koja se svesno prepuštala zabludama i ponekoj iluziji koja joj je odgovarala da je živi – sve dok je njena poslednja, promašena, ljubav nije učinila malodušnom, sklonom inerciji i odustajanju od borbe. Otada se plaši svojih osećanja, zazirući od opsesivnih ljubavi ispunjenih strašću, razapeta između crkve i astrologije, između ljubavi i pokajanja, između strasti i celibata, između neba i zemlje.
Našavši utočište u svom bedemu samoće, kako naziva Kosančićev venac, ona provodi život razmišljajući o propaloj vezi, radeći natalne karte, i družeći se sa tri najbolje prijateljice. Poslednja ljubav joj je bila duga, mučna i bolesna… susret sa smrću na nivou ljubavi… u strasti koja je više ličila na pornografiju. Za mene je ljubav uvek bila izjednačena sa smrću. Ako sam volela, onda je to bilo bezuslovno, kaže.
Ne veruje više ni u brak, jer papir uništava ljubav, predbračni ugovor zajednicu… Ako takva i opstane, onda važi pravilo i svađali su se do kraja života…
Ova poslednja je samo jedna od misli-zaključaka glavne junakinje, na prvi pogled sasvim jednostavnih, na nivou aforizma, ali koja upravo zbog te svoje jednostavnosti prodire u samu suštinu stvari.
Isto kao, na primer, Prevelika očekivanja često su se završavala bolešću. Ta misao me, neminovno,  asocira na još jednu, iz neke priče Čarlsa Bukovskog, gde junak, na pitanje svoje male ćerke, „Tata, a zbog čega su ljudi nesrećni?“ automatski odgovara, „Zbog prevelikih očekivanja.“
Ili ona, Lepota je prokletstvo, zatim Hrabrost je često i majka i maćeha, itd .
Velike istine su, najčešće, krajnje jednostavne. Toliko, da ih uopšte i ne vidimo, upravo stoga što su tako očevidne – bukvalno pred očima nam.
I ostala tri ženska lika, prijateljice i klijentkinje Marine Ane su – svaka za sebe – posebna priča.
Natalija, fotograf, mirna, tiha, senzualna i krhka, rastrzana između dve promašene ljubavi – pomorskog kapetana koji ne želi da se njom oženi, bolesno vezanog za majku, i novinara, oženjenog deceniju starijom ženom, predaje se strastima i provodi život nekako sanjivo i letargično, neprestano se vrteći u začaranom krugu između te dvojice. Najprostije rečeno, posle razočarenja sa jednim nalazi utehu kod ovog drugog, i sve tako ukrug, u suštini znajući da ni jedan ni drugi nisu pravo rešenje za njen život. Sve dok, u jednom trenutku, ne shvati da je, u stvari, njen odnos sa dominantnom sestrom srž problema u njenim odnosima sa muškarcima, zbog čega se oni pojavljuju u takvim oblicima. Uvek isti.
Zatim Elena, web-dizajnerka, temperamentna, misteriozna i kontroverzna, zavodnica kojoj je ponekad sāmo saznanje da je osvojila nekog, kao potvrda njene ženstvenosti, bilo dovoljno da se okrene i ode; kao da je namerno kvarila sve svoje veze, i tako ostajala sama. Prvi njen suprug ostavio joj je u nasleđe strah od dobokih veza. Bedem sa stražarima bio joj je postavljen na srcu, samo da niko tu ponovo ne uđe i povredi je.
I najposle, Jana, naizgled odvažna i jaka, gorda, mudra i strpljiva, otmenog držanja i ukusnog oblačenja, kao kakva prava gospođica iz starih vremena. Glumica, ali sa strahom od scene i scenskog nastupa!
Ta četiri ženska lika, mada na prvi pogled sasvim različita, ipak imaju – kada se pobliže sagleda – i dosta sličnosti. Osnovni zajednički imenitelj je da su sve neostvarene, svaka na svoj način, izgubljene u promašenim vezama – zaista, kao što je već rečeno, poetizovana verzija one kultne serije. Tako smo se sve vraćale na sam početak, upravo iz tog straha od neuspeha. Unapred smo se osuđivale na propast… trebalo je menjati obrazac kako mišljenja, tako i ponašanja.
Sasvim posebna priča je monah Lukijan, koji se iznenada pojavljuje u životu glavne junakinje, kada ova, izgledalo je, počinje da odustaje od svega, više nikoga novog ne puštajući u njega, osećajući da više ne može da ispočetka proživljava sve svoje zablude, greške i izbore.
Propali pijanista, povređen u ljubavi, i bivši narokman koji je, da bi se spasao od zlog poroka, bukvalno pobegao u manastir, tu videći izlaz iz svih nedaća što su ga snašle i rešenje za svoju sudbu, Sam je sebe zatvorio u hladne zidove, pružajući drugima utehu koju sam nije nalazio.
Tada se pojavljuje Marina Ana, u potrazi za pomoći i duhovnom podrškom, pa u njemu, kao i u njoj, započinje borba. Postao je svestan da pomoć ne treba samo njoj, već i njemu. Prinuđen je da razmisli o izborima, i da li je to što mu se dešava prekretnica.
Shvatio je ta osećanja koja je u njemu, nakon dugo vremena, probudio ulazak Marine Ane u njegov život, kao iskušenje poslato od Boga, nakon što mu je podario mir. Ostati u sebi, u svom teško stečenom miru, ili se prepustiti magiji… žene koja je i sama čeznula za nekimMolitve su ga podigle iz mrtvih, ali ljubav bi ga izlečila.
Umetnost je nekad bila njegov život. Ljubav je bila prvi smisao svega… Bilo je čudno što joj je profesija psihologija, a ona ne može da primeni lečenje na sebi. Slično kao i on sa muzikom. Nije više mogao ni da je sluša, a da sedne i svira, tek to nije mogao.
Tako se ovaj roman, uz to što je psihološki (i u vezi s tim), može posmatrati i kao pripovest o putu do samospoznaje, kao priča o ostvarivanju sopstvene sudbine, i to je njegov najdublji i ujedno najsuštastveniji sloj. Kao kod najboljih ostvarenja na tu temu, onih Hesea, R. Baha, ili Koelja, u „Četiri portreta“ kroz kazivanje glavne junakinje pratimo njen put, kao i put ostalih aktera, u sebe – u srž svojih bića. Jer, lekcija koju je Marina Ana morala da nauči, baveći se psihologijom i astrologijom, je ta da nam niko drugi ne može biti smisao života. Smisao se traži u sebi i svojim sklonostima, sve ostalo je samo puki, neuspeli surogat tome. Tek kad čovek ima sebe, on je potpun.
Promena mora doći isključivo iznutra, ništa spolja – izvan nas – ne može da nas osmisli, i da nam bude svrha i cilj.
Pobedila je sebe. Sve tri devojke su pobedile sebe… Prevazići lošu karmu… ostaviti i raskinuti sve ono što je bolesno i što guši… započeti novi život, pa makar bio i usamljen, ali poštovati sebe u vremenu kada su sve vrednosti poremećene, moral na ivici, i ljubav ništa više ne znači, bilo je hrabrost.
A monah Lukijan? Bog je želeo da on svira, zato ga je i vratio na njegov put. Ništa nisu izgubili ni jedno ni drugo. Samo su se vratili matici, onome što je bio njihov svet na početku života. On muzici, a ona pravom načinu da pomaže drugima…
U razmišljanjima i snoviđenjima Marine Ane neprekidno se provlači i čežnja za nekim drugim, boljim, „paralelnim“ svetom, gde će ljubav biti neiskvarena, čista, u samom duhu, i gde telo neće postojati kao gladno, žedno, ili željno.
Žudnja za izgubljenim rajem.
Ljubav prema lepoti je nešto što može zameniti bilo koju drugu ljubav, porok vrlinom, maštu stvaranjem, strah odvažnošću, improvizaciju pretvoriti u kreativnost  – autorkin je credo, po njenim sopstvenim rečima.
U „Četiri portreta“ ima i elemenata krimi-priče, kroz potragu Marine Ane za narkomanom Petrom i njen susret s njim, što  romanu daje i jednu dimenziju dramatičnosti, kojom prevazilazi okvire suvog psihologiziranja  u psihološkom žanru.
Ali, ovaj roman je i roman o Beogradu. Sve vreme, od prve stranice, provlače se njegovi inspirativni, lirski, poetski opisi, kao i razmišljanja o njemu. Pored divnih prikaza Kosančićevog venca, rasutih po celom romanu kao kakav lajtmotiv, nailazimo i na, Beograd je plenio čarolijom. Grad koji vas inspiriše… Sve ono što sam ikada postigla, nosilo je pečat voljenog grada; Volela sam Beograd, čini mi se i više nego neko ko se tu rodio. Teška izjava, pogotovo kad je pročita neki rođeni Beograđanin – ali, bez ikakve sumnje, sasvim iskrena.

I, umesto zaključka:
Da li će nas zvezde odvesti putem sreće, ili sami biramo svoju sudbinu, odgovor niko ne može znati, jer ono što nas čeka je ipak neizvesnost; ali za nas birana da nam bude blaga, ukoliko prihvatimo da je sve scenario već odavno negde napisan rukom anđela.

      

Share on Facebook
Facebook
Novakujem

O autoru: Zoran Todorović

Zoran Todorović
Osnivač „Pokazivača“. Tvorac novakovanja. Čovek koji od života želi sve ili ništa, a trenutno živi negde između.