Da li bi mogao da mi obrišeš suzu? Da pređeš dlanom preko mog obraza i kažeš mi da će sve biti u redu, da ćemo zauvek biti tu jedno za drugo. Kako da me dodirneš? Ublažiš ovu ranjivost? Oteraš zle ptice pre svanuća…
Kako kada putuješ daleko? Ipak, mogu mislima da uhvatim tvoje ruke i zagnjurim lice u tvoje dlanove i onda dugo plačem. Ostanem tako satima u čekanju i zaspim zamišljajući da si pored mene.
Neutešivo tugujem ovih dana lutajući svečanim ulicama. Uvek se osećam usamljena u mnoštvu. Poput mene ima mnogo ljudi. Stidljivo se kreću i traže svoj par očiju, nečije ruke i ramena za zagrljaj. Nadokanda za izgubljenu toplinu, a zapravo se nisu setili da ožive uspomenu. Lutam tako tražeći kroz sećanje nešto za šta bih se uhvatila a da nije nit. I čvor se ponekad čini boljim rešenjem. Uvek je sigurnija tamnica na čiji se mrak oči naviknu.
Razmišljam zašto sam tako prazna. Ne pričam oduševljeno o tebi drugaricama, ne hranim ptice u parku i ne zaustavljam se da pomazim psa ili se nasmejem detetu. To obavezno radim kada sam zaljubljena.
Ipak te volim u svom svetu tišine u kojem te imam onako kako bih se i inače prepustila struji večnosti. Biva to tako kroz trajanje. Izgubljeno ne postoji kao što ne postoje bivše ljubavi i bivše žene i sve ono što smo jednom otpustili. Ostaje duboko ispod površine ali ako dublje zagrebeš videćeš da boli, sve je još tako živo i naše u jednom svetu koji se provlači kroz san.
Taj san nije imaginarna slika predskazanja ili nagoveštaj već život u nekoj drugoj dimenziji ili vremenu u kojem mogu u miru da se prepustim beskonačnosti tvoje i moje ljubavi.
Mi u nekom drugom vremenu koje postoji samo za nas, Azovskim morem polako bez talasa, dubine i kroz tišinu hrabro plovimo. Nema straha – život u zagrljaju tišine ispisuje najlepši stih koji bih ti poslala ali pisma više nisu u modi. Zato te radije mislima dodirujem. Osećaš me ali ne možeš me čuti. Ni pogledom do mene. Ona druga ja nije više tako bliska. Poklanjaš mi cvet promrzle trešnje. Predeli oko tebe natapaju rosom moje lice koje ostaje zauvek mlado.
Mogao bi da pređeš dlanovima preko mog obraza i obrišeš suzu, da me ušuškaš u iluziji da je svaka tamnica bolja od samice u kojoj bismo jednog dana utonuli u bezglasje.
Ćutim. Ne ponavlja mi se priča o tome kako si jednom bio drag, neko kome se srce radovalo. Sada kada bi mogao biti onaj isti ne verujem da bi se radost ponovo odvažila.
Ipak, želim da sve tvoje oživi u toj zamrznutoj rosi, onda kada isploviš i otisneš se na pučinu, ne dozvoli da me strah ostavi na obali.
Ne prepuštaj me ponovo daljinama. Ostaću tako nepomično da gledam za tobom. Sačekaj da progledam jer iz te tame – oči te sanjivo traže.
Pitam te kako, kada smo i dalje daleko jedno od drugoga? Kako kada su trešnje promrzle i prošla je Nova godina. Kažeš mi – u mislima te uvek imam. tišinom dodirujem.
Pitam te zašto smo izgubili vreme tugujući?
Kažeš mi – vetar je bio jak ali ljubav se nije izgubila.
Ostaje brod u magli i promrzle trešnje u rukama a na obali nikog…
nikog da obriše suzu.
