Zorica Tijanić: Osvrt na zbirku poezije Čedne Radinović Lukić
„El tango argentino es un pensamiento triste que se puede bailar”
(Argentinski tango je tužna misao koja se može plesati)
Enrique Santos Discépolo
Decembarsko nedeljno jutro. Sunčano je. Tiha prašina sipa svoje čari po zidovima, senke se prelamaju, a ja čitam Čedninu poeziju. Čitam, osećam i vraćam se u Dalmaciju, na more, roneći po bistrim i dubokim okeanima, zaranjajući tako u neke davne, sada već daleke nežnosti, ljubavi i tuge. Ređaju se slike, sećanja i uspomene, pa me obuzima melodija, stihovi iz, za mene, najnežnije Štulićeve pesme:
Poljubi me, pa se tiho privij uz mene i zapjevaj, ako znaš…
Ume Čedna da zapeva i da zapjeva. U svim svojim nemirima dodiruje. Kako samo ume da opiše tu čežnju i damare koje oseća dok priželjkuje voljenog u jutru, u noći, u poslepodnevnim časovima, znajući da je daleko od nje, na nekoj pučini, usamljen. Oseća njegovu hladnoću, patnju, svesna trenutka u kojem je poželeo. Žena pomorca – sinonim za tugu, usamljenost, ali i ponos, jer ona se ne predaje lako iskušenjima. Ona je poput stene na obali. Zapljuskuju je talasi kao tuga, oblikujući njenu snagu. Onase menja pod vremenom, ali uvek ostaje i opstaje – jaka. U pesmi „Okeani” upravo to i osvešćujemo:
Duboki, plavi, mirni,
nemirni, uzburkani, tihi,
ispunjeni životom, smrću, lepotom.
Kroz prostranstva plava,
u nedogled horizinte s nebom, daljinama, usavršava.
Mostovi široki što prijateljstva spajaju, ljubavi…
pa i one što ostaju samo drugovi.
Najviše te voli onaj sto ćuti…
Pred nama je prva zbirka poezije Čedne Radinović Lukić (rođ. Lalić), ali iskustvo pesnikinje se gradilo godinama. Kada odrastete uz more, umete da prognozirate vreme, znate kada će vetar, oseka, plima. Nekako se i strofa gradi drugačije, kao da sam stih oblikuju talasi, čežnje, čekanja. Neko ko odrasta u tišini letnjeg podneva u kojem miriše friškina može pisati o daljinama i spajanjima, prateći more koje ćudljivo priča svoju priču, odnosi i donosi, kako tugu, tako i radost.
Njena se priča nastavlja. U toj priči – ona je vetar. Pleše svoj tango. Najmanje liči na nežni lahor ili povetarac. Ovde nema slatke poezije koja miluje. Ona je snažna i duboka pesnikinja. Njene su reči jake, izraz specifičan, originalan, samo njoj svojstven. Uranja u dubinu, pretačući nam svoje misli, pa se vraća u bezbrižnost nakon susreta, nakon čega se ponovo smiruje, nastavljajući dalje. U intervalima možete osetiti šapat, uzdah i dodir. Sve to nalikuje životu na obali, u kojem se dani smenjuju od bure do maestrala, teškog dana na sparini i osveženja letnjom olujom, kada nebo poprimi najtamniju boju.
Sve te transformacije možemo pronaći u Čedninim stihovima. Sigurna u svom specifičnom, ali slobodnom stihu, gradi male priče o svojim unutrašnjim stanjima. Upoznajemo je tako. Ona se predstavlja svima nama, koji smo uživali u njenim impresijama; sada nam ih poklanja u rukoveti, kroz refleksiju jednog tanga.
…Žar još tinja,
i izmaglica plavičasta postaje sve bleđa,
a pero i dalje put traži…
Reči lutaju… izostaju.
Kod nje je sve moguće, samo reči nikad ne izostaju. Misao je nasušna potreba, a snaga je u ćutanju. Ona piše rukom koja je vodi iz dubine njene podsvesti s kojom ima poseban dogovor. Najdublji nesvesni deo svoje podsvesti prenosi u budnu svest i slaže je odabranim rečima na površinu, koji se oblikuje u male oblutke. Svaka je pesma jedno razmišljanje o životu, ljubavi, smislu i besmislu.
Čednina je poezija duboka, izvire iz nesvesnog, oblikujući na površini talase. Mi ne možemo biti svesni onoga što se dešava, ali ona oseća, za nju je sve potpuno eksplicitno određeno i ona zna na kojim mestima da projektuje slike. Često u svojoj poeziji sjedinjuje racionalno i analitičko mišljenje sa strogom preciznošću i uravnoteženošću izraza – a seme izuzetne mentalne koncentracije primenjuje u stihu.
Ne skidaj mi zvezde sa trepavica ustreptalih,
ne umem da ih pazim.
Urlik nemi mi ugasi,
odškrini vrata prolaznosti uzaludnih želja,
zlokobnih samoća.
Drhtaću pred tobom,
kotrljajući nemire pukotinama duše.
Tišino preglasna,
budi utočiste požuda,
beleg buđenja uspavanih damara.
Nadam se da mi pesnikinja neće zameriti što čitajući njenu poeziju, ponovo osećam melodiju vetra koja mi donosi Štulićeve stihove iz pesme „Između krajnosti”:
Tišino, možeš li me čuti? Ja sam samo roblje
koje putuje u stanicu bez imena…
Između krajnosti, između nas…
Sasvim sam sigurna da nije slučajnost što oboje potiču iz istih krajeva. Čovek se rađa sa određenim senzibilitetom. Ovde preovlađuje dinarski tip, čiji je karakter Cvijić opisao. To su ljudi živog duha i tanane inteligencije. Obdareni su raznovrsnom osećajnošću, bogatom maštom i snagom volje. Njihov ponos, osećajnost, snaga, sloboda i strast ih pokreću.
Čedna je moderna pesnikinja, slobodnog duha. Stih koji pušta iz dubine svog bića, poput vetra, talasa, oblaka, strogo kontroliše. Melodična u stihu, konkretna u zahtevu, aktivno drži pažnju čitaocu. Izramljuje sopstveni izraz. Pesme su refleksivne, kako i sam naslov kazuje. Pesničkim slikama nas vodi u dubinu svoje duše u kojoj stanuju nemiri, a usled njih slede i nezaobilazna pitanja. Ne podnoseći rutinu svakodnevice, želi da izađe iz okvira, pokaže svoju ingenioznost – i primeni je preobražavajući svoje misli u stihove.
Želim smelo zakoračiti, nazad i napred,
da stvorim nemire, gužve, koštace ljudi sa sobom
samima,
zarobiti se modernošću,
obrisati sve te vremenske razdaljine, ponore, tesnace,
i razglasiti da sam upravo ja ta koja je pronašla
i rešila problem vremena, prostora,
svakodnevnih ritualnih rutina određenih vekovima
prošlim.
Istovremeno, vizuelno kroz snove se oglašava čežnjama, želeći da zadrži sliku baš onakvu kakva joj je ostala pred očima. Slikajući, pravi odabir boja na osnovu osećanja. Sintezom pesničkih figura dočarava misao, ekspresivan doživljaj trenutka koji pamti odbacujući ga kao strano telo, kao što ume da prospe bol po papiru. On ostaje iza nje. Ono doživljeno i preživljeno – i nastavlja dalje. Osećaj je uvek uz nju. Prati je. Ona ga zapisuje. Pamti, ali više ne boli. Prevazilazi patnju. Odmara se u tom čekanju. To je svrha ovog plesa u stihovima, snovima, obećanjima, lutanjima, buntovništvu, dočekivanjima i ispraćanjima.
To je oluja prigušene strasti, ispunjenost kroz zametak u kojem se ostvarena podigla, ali nedovoljno, jer ovaj sada, pred nama doživljaj je novo – četvrto Čednino dete, koje je bilo neophodno da zaokruži njeno bivstvovanje i bitisanje. Čedna Radinović Lukić (rođ. Lalić) je žena koja se udajom ne odriče svog prezimena, čuva tradiciju i poštuje porodicu. Zato nikad ne može biti usamljena. Okuplja nas i ovaj put oko svojih 90-ak pesama, koje su koraci njenog tanga.
Njen ples je, iako tradicionalan, uvek moderan, svaki korak promišljen, a opet proizveden ne iz pravila, već iz srca. Ples koji traži svog partnera, a ona se ne odriče onog koga najviše voli, kojeg uvek čeka i na kojeg misli. U nama stvara sliku žene, majke, pesnikinje, jake a ujedno nežne, požrtvovane. Sva ta čežnja, nemir, strast, strah, iskušenja, bol i sreća sažimaju se prateći ritam života, koji ona reflektuje u ovom tangu.
Umesto zaključka, završavam Čedninim stihom koji za mene predstavlja ključ njenog bića:
Poezijom te u najlepše ruho oblačim,
pesmama te volim,
na tron večnosti postavljam,
sebe, kao i uvek, izostavljam.
Zato, zaplešite sa Čednom jedan tango, neobičnu igru, elegantnu, strastvenu i dobićete belu zimsku, ali toplu noć, novogodišnju, čarobnu, u kojoj ćete osvestiti da je život jedan veliki podijum, na kojem nas koraci vode putevima koje ili biramo, ili im se prepuštamo, bilo da vodimo ili smo vođeni. Ovde nas Čedna vodi sigurnim korakom – zato joj se prepuštamo i želimo da nastavi stazom srca, jer tango je način življenja, baš kao poezija i ljubav.
Bez mog vetra
Odvojih stope od oblaka
mučena radoznalošću,
samosvešću,
novim dokazom postojanja.
Moj vibrirajući dah oduzima tvoj –
živa sam.
Ako sve postane nepomično,
stvoriću vibracije staklene,
uz miris Mediterana i cimeta,
uz pesak – vetrov pratilac,
romorne talase…
jos nesigurna.
Možda si ti izramljena ruka što prsa probija,
čisti memljive hodnike,
pored srca praznikuje,
oplemenjen iskustvom
u večeri kasnog leta –
bez mog vetra.
Kidanje od zaborava
Usnuli grad.
Pogled traži uporno da se u njemu ogledaš,
doziva te,
kida te od zaborava u noćima bez sna.
Pogled koji te razume i kad govoriš tišinom,
i kad ne govoriš istinom.
Nismo stranci na pogrešnim stanicama
nekih izmišljenih kolodvora,
nismo ni putnici namernici slučajno uhvaćenih pogleda,
stopljenih u sutonu neke obale bez ljubavi.
Samo mesec sjaj raširio,
ponosno nas obasjao lopov stari nebeski.
Tek oblak neki mu napakosti.
Naš svet smo pronašli, tvrdjavu stvorili,
bedeme sazidane nežnošću,
prstima isprepleteni tek toliko
da osetimo dodire što spajaju usamljene.
Kidam te od zaborava,
u snove trpam, pod jastuk guram,
da dođeš kad poželiš,
rukama da me grliš, željom da me budiš.
Ulica naša ćutati zna, i ona – kao i ja –
kida te od zaborava.
Nesnosne tišine
Prisutna, nedodirljiva,
zauzeta neprekidnim borbama unutrašnjim,
dostojanstvena,
traži mamac za podsticanje sebe, drugih.
Oduzima dah temama,
kroz uzbuđenje ritmom, sopstvenih neizvesnosti,
privremeno bez presude,
uprkos svojim slabostima – nije ista.
Nesnosne tišine nosi,
kune im se u večnu odanost,
zaljubljena u ljubav.
Vreme zaboravila, impresije nije,
dušom iz daleka prati, plače, voli.
Okeani
Duboki, plavi, mirni,
nemirni, uzburkani, tihi,
ispunjeni životom, smrću, lepotom.
Kroz prostranstva plava,
u nedogled horizinte s nebom, daljinama, usavršava.
Mostovi široki što prijateljstva spajaju, ljubavi…
pa i one što ostaju samo drugovi.
Najviše te voli onaj što ćuti…
Poezijom volim
Poezijom te u najlepše ruho oblačim,
pesmama te volim,
na tron večnosti postavljam,
sebe, kao i uvek, izostavljam
http://zoricatijanicpoezijamisli.blogspot.rs/
