Baršunast odsjaj korica, hartija obojena drvenim bojicama, stranice na kojima ćete pronaći beleške iz nekih davnih dana, zaviriti u prošlost, ljubomorno čuvaju svedočanstva iz zelenih klupa. Čuva li neko od vas možda svoj stari leksikon? Sigurna sam da ih se svi sećate. Spomenare smo možda spremili u stare kutije, smestili bezbedno sa drugim knjigama u potkrovlja ili na mesta gde držimo prošlost pod ključem, pa tek ponekad u toj baršunastoj prašini zateknemo sebe kako se čudimo onome o čemu smo pisali i na koji način, ne prepoznajući sebe. Sigurno sa osmehom sete na licu. Kroz sećanje odlutamo u neke bezbrižnije dane, kada smo maštali da odrastemo, a sada bismo se rado vratili u te školske klupe i razmenjivali misli. Možda bismo neke stvari uradili drugačije, a možda i ne bismo. Možda smo baš najbolje izabrali. Treba ići napred, ali ne treba zaboraviti. Sećanja su ono što nas čini bogatima, oplemenjujući i učeći nas iskustvom. Čini mi se da najplodniji period stvaralaštva i kreativnosti zapravo i počinje negde krajem osnovne škole. Tada postajemo svesni sebe i počinjemo da trasiramo životni put podstaknuti latentnim mogućnostima onoga što bismo mogli i želeli da razvijemo i postignemo.
Moje su generacije rasle uz leksikone, spomenare, filmove i knjige. Danas deca odrastaju na fejsbuk stranicama. Ako bolje pogledate videćete da su ista interesovanja, samo se način na koji ih upisujemo promenio. Nekad olovkom, sada elektronskim putem. I dalje se voli muzika, svako ima omiljenog pisca, knjigu, muzičku grupu ili sportistu. Svako ima svoju simpatiju, najboljeg prijatelja i svoje stavove. Svako ima svoju pesmu, omiljenog slikara i boju. Pomoću komentara dajemo i mišljenja jedni o drugima, bilo da je u pitanju fotografija sa likom te osobe ili neko njegovo delo. U toj komparaciji dolazim do zaključka da se sve menja iako se ništa nije promenilo. I dalje su deca samo deca, željna ljubavi, pažnje, a mi odrasli tu da ih usmeravamo kako najbolje umemo i znamo, podržimo i zaštitimo, bilo kao roditelji, učitelji ili vaspitači. I dalje ta ista deca idu u bioskop, kao što smo i mi išli, ali imaju mogućnost da film pogledaju i kući, na računaru, kao što smo i mi imali mogućnost da ih gledamo na video kasetama. Postoji još bezbroj dokaza koji će nas uveriti ili dovesti do zaključka da su stvari samo menjajući svoj oblik, nastavile i dalje da funkcionišu na isti način.
Pitam se i sama zašto se tako često vraćam u prošlost i šta je to što mi se u ovom vremenu ne dopada, na šta bih to stavila zamerku, šta je to što bih promenila ili možda vratila unazad. I onda kad sve iskreno sagledam, dolazim do zaključka da se i u „onom našem“ vremenu isto tako se veličalo „ono prošlo“ kao bolje. Sigurno da nismo u pravu. Ne bih ništa menjala. Svako je vreme dobro ako se mi u njemu osećamo dobro. Pustinja duše kao otuđenje, lutanje vremenom i traženje svog puta postojala je i pre bilo čijeg vremena. Svako se može izgubiti i prepustiti lošim energijama, zatvoriti u sebe, a da i ne svraća na društvene mreže ili na Internet. Stvar je izbora, a razloga ima bezbroj. Sve je u nama. Unutrašnji osećaj koji nas vodi uvek treba poslušati, jer ako budemo neprekidno zatvarali srce, sve ruže na ovoj planeti će uvenuti. Prijateljstvo se neguje samo toplinom duše i lepim rečima. Nije važno da li će pisati u leksikonima, spomenarima, da li ćemo ih naglas izgovoriti jedini drugima ili uputiti preko društvenih mreža. Bitan je osećaj koji nosimo u sebi, sposobnost i rešenost da pokažemo dobronamernost i toplinu u interakciji jedni s drugima.
Svako je dete Mali princ i svaki čovek na ovoj planeti treba da voli svoju ružu. Samo na taj način, ova planeta može i ima nade da i dalje miriše i da novo proleće dočeka spremna da prihvati ljubav, praštanje i blagostanje, jer širina srca ima ogromnu moć da zagrli.
http://zoricatijanicpoezijamisli.blogspot.rs/
http://zoricatijanic.blogspot.com/
