„Ja idem da se po milioniti put sučelim sa stvarnošću svog iskustva
i da u kovačnici svoje duše iskujem još nestvorenu svest svog naroda“
Tako je govorio Džems Džojs pri samom kraju svog prvog romana „Portret umetnika u mladosti“. Osećajući još u svojim tinejdzerskim danima odbojnost prema sredini koja ga okružuje, i prema autoritetima koja ista postavlja (crkva, građanski moral) Džojs je napustio Dablin, preselivši se u „kovačnicu svoje duše“. Ali Dablin je ostao njegova prva i osnovna opsesija, koju je svojim, modernim stilom pretočio u literaturu.
Zbirka pripovedaka „Dablinci“, predstavlja autentičan portret jedne konzervativne sredine, koja (kako to već biva) skriva po svojim ulicama, zamračenim sobama, periferiji, sve one mutne, a samim tim i ljudske, porive, koje svaki čovek ima, a i pothranjuje u sebi.
