LEON I LUIZ, Aleksa Kapija
„Zdravo, Luiz. Je l’ mene čekaš?“
„Nikad nikoga ne čekam, ponajmanje nekoga kao što si ti.“ Povukla je duboko dim cigarete. „Ono što mi ukradeš od mog dragocenog vremena biće ti odbijeno na kraju tvog života.“
„Nekoliko minuta će mi biti vredni toga.“, rekao je Leon.
Kada jedna ljubav preživi dva svetska rata, godine i godine razdvojenosti i trijumfuje, onako tiho, na lep i dostojanstven način uprkos svim sudbinskim preprekama, nedvojbeno je da je u pitanju nešto vanvremenski i dostojno našeg izdvojenog, čitalačkog, vremena. Kada sedamnaestogodišnji Leon, proleća 1918. godine napusti porodičnu kuću svojih roditelja i zaputi se u državnu službu, u malo provincijsko mesto u Francuskoj, ni u ludilu ne pomišlja da će u sred svog putovanja naići na devojku svog života, da će ga njena ručno odsečena kosa u paž frizuru, zelene oči i bela bluza na crvene tufne očarati do te mere da će od tog trena činiti sve da je ponovo pronađe.
Svu lepotu mladih dana ispunjenih zaljubljenošću prekinuće poslednja nemačka ofanziva u Francuskoj i surovo bombardovanje koje će ih razdvojiti čitavu deceniju, sve dok jednog dana, tad već oženjeni Leon, otac četvorogodišnjeg Mišela, u vozu ne primeti devojku za koju je ubeđen da može biti samo ona – njegova Luiz. Uprkos uveravanjima da je odavno mrtva, deset godina je bilo malo da u ta uveravanja Leon, u dubini srca, i poveruje. Sve što donosi život između dva svetska rata, a potom i ratni period i ogromna distanca, čini samo jedno, ogromnu povezanost i ubeđenje kod oboje da ono srećnih dana kada su bili tek jedva punoletni, dovoljan je zalog za čitavu večnost i neraskidivu povezanost.
Ljubav kojoj ni smrt ne može doneti tugu već osmeh onog drugog koje zna da je to još samo jedna trenutna razdvojenost dok se oboje ne nađu sa druge strane magične granice, Aleks Kapi opisuje na maestralan način sa neverovatnim magnetizmom utisnutim u redove ovog dela, koje svakog čitaoca primorava da sat vrati još pet minuta unazad i bar još malo odloži svoje svakodnevne obaveze kako bi sebi pružio priliku da okrene još jednu stranu. Roman koji je napisan sa izuzetnom lakoćom, istu pretvara i u lakoću čitanja, oživljavajući redove sa stranice reprodukujući ih u požutele pokretne slike koje iz projektora našeg uma promiču pred našim očima. Kada se završi i poslednji kadar ostaje blag osmeh i zadovoljstvo kod svakog ko veruje da ljubav pokreće svet i da se u životu samo ona i ono, zbog nje činjeno, računa. Pisac rođen u Normandiji 1961. godine nam je iz svog pera na veoma lagan način to objasnio, a na nama je samo da se prepustimo povetarcu i zvuku talasa francuskih obala koje nam opisani period donosi i da krenemo na jedno prijatno putovanje.
