21. Oktobra 2019. | 12:42
Početna / Magazin / Priča o dečaku i oblaku

Priča o dečaku i oblaku

Jesen oko Miholjdana je najlepše doba u Beogradu. Priroda uveliko menja boje spremajući se za duboku zimu. Zeleno postaje žuto ili braon. Kada je obasjano suncem i nekako toplo. Sve miriše potpuno drugačije nego leti. Voće je slasnije a svaki sledeći dan sve kraći. Trotoari se na nekoliko nedelja pretvaraju u čarobne tepihe od lišća a travnjaci u parkovima u nalazišta kestena i šišarki. To je i doba za izlete naročito školske jer sama priroda postaje učionica. Škole ih koriste od kada postoje da svojim učenicima ojačaju vezu sa njom kako bi uživali i poštovali njene zakonitosti. Baš oko Miholjdana i sam vazduh u Beogradu postane nekako manje vlažan i više proziran. Pogled puca dalje i jasnije pa je sa nekog od vidikovaca moguće upoznavati grad na sasvim drugačiji način. Čaroliju ulepšavaju oblaci kojih nad Beogradom uvek ima. Nošeni vazdušnim strujama lagano jezde. Mnogi u njima vide razne likove iz crtanih filmova a pojedini i omiljene šnenokle osećajući miris i ukus vanile. Naša priča počinje jednog sasvim običnog jutra u jednoj od beogradskih porodica. Sunce je tek obasjalo grad a prve ptice cvrkutom pozdravile prve zrake.
„Budi se! Ustaj! Zakasnićeš! Baš si lenjivac. Umesto da se raduješ izletu ti spavaš?“ – Izgovorila je užurbana majka. Dečak je ustao i lagano se protegao kao i njegov mačak. Laganim koracima otišao je do kupatila skoro žmureći. Vratio se osvežen vodom mirišući na kaladont i orhideje čiji se miris nalazio u sapunu. Obukao se žurno pogledom potražio ranac, otvorio ga i pažljivo osmatrajući i osluškujući u njega stavio dvogled, svesku, olovku i još nekoliko sitnica iz fioke stola. Lagano ga je podigao i izašao iz sobe.
„Da li ćeš moći sam do škole? Nemoj da trčiš i pazi kako prelaziš ulicu. Obuj duboke patike i ponesi sendvič i novac. Posle izleta bez zadržavanja sa drugarima. Proveriću kod učitelja?“ – Ponovo je izgovorila majka.
Dečak je veselo izašao iz stana i skakutajući nastavio ka školi. Zastao je kraj obližnjeg drveta posmatrajući ptice. Prišao je i rukom razmakao lišće. Pronašao je nekolio kestena i stavio ih u džep. Osmeh je pokazao vrednost pronalaska. Nastavio je put ozaren.
„Hej! Sačekaj me!“ – Dovikunuo je drugi dečak trčći.
„Jedva sam te stigao. Zašto toliko žuriš? Bolje da smo danas igrali fudbal nego što idemo na tu Avalu!“
„Nije bolje. Avala je naša planina i toranj je baš super. Da li znaš da je visok preko 100 metara?“
„Pa šta? Čuda mi čuda? U Americi su sve zgrade toliko visoke. „
„Zamisli samo koliko ćemo daleko videti? Vau! Baš daleko!“ Nastavili su hod razgovarajući. Ideja da tamo postoji stara tvrđava pobudila je avanturistički duh u njima. Učitelj im je pričao o staroj tvržavi Žrnov i Turcima koji su sa njegovih osmatračnica mogli da uoče svaku vojsku i karavan koji se približavao tadašnjem Beogradu. Rekao je da su imali vešte ratnike i brze konje koji su za čas stizali do putnika i štitili njihov prolaz do Beograda. Dečaci su bili opčinjeni mačevima i borbom pa i konjima za koje su čuli da su veoma veliki, jaki i brzi. Kazao je učitelj da su bili mnogo veći i lepši od onih koje je moguće sresti u gradu kada milicija paradira. Pričao im je i o rušenju tornja prilikom NATO agresije ali ta priča ih nije mnogo dotakla jer tada nisu bili ni rođeni a svi njihovi
rođaci su im dosadili pričajući slične priče izbuljenih očiju, stegnutih pesnica a crveni u licu. Znali su da to svakako nije bilo dobro ali ni zanimljivo. Dočekao ih je učitelj i pozdravljao osmehom. Deca su se spontano okupljala oko njega veselo crkućući poput vrabaca.
„Da proverimo da li smo svi tu? Da svi smo tu. Pre nego uđemo u autobus da Vas podsetim da ću sve vreme gledati u Vas. Zahtevam da se niko ne udaljava a ako neko bude imao neku potrebu neka mi kaže. Neću da crvenim pred Vašim roditeljima i neću da Vas tražim po šumi. Avala je naša planina koja ima jako puno drveća. Na pojedinim mestima šuma je toliko gusta da svaki čovek može da se izgubi. Ići ćemo i na toranj liftom. Sa njega se vidi dobar deo Šumadije i ušće Save u Dunav. Ako se neko plaši lifta bolje da mi kaže sad nego da se u njemu upiški? Pelene nismo poneli.“ – Rekao je učitelj nakon čega se začuo glasan i veseo smeh. Deca su ušla u autobus gurajući se baš kao odrasli. Seli su propraćeni strogim pogledom učitelja. Vozač je zatvorio vrata, svirnuo pozdravljajući pojedine roditelje koji su dopratili decu i krenu ka Avali. Autobus ispunjen dečijim smehom je
lagano jezdio kroz grad. Pojedini su posmatrali kroz prozor prizore koji su neprekidno tekli . Učitelj je uzeo mikrofon i progovorio:
“ Avala je naša planina visoka 511 metara. Iznad okolnog terena bez tornja izdiže se skoro 200 metara. U njenim stenama je pronađen jedinstven mineral avalit. Na samom vrhu Avale još su Rimljani podigli utvrđenje za osmatranje i zaštitu svojih rudnika na obroncima planine. Kasnije su ga preuzeli Srbi a od njih Turci koji su ga preuredili i dogradili. Srbi su Tursko utvrđenje nazivali Žrnov a Turci Avala po arapskoj reči koja je označavala predgrađe ili prepreku. Početkom dvadesetog veka ostaci tvrđave su srušeni i na njenom mestu sagrađen je spomenik Neznanom Junaku u spomen na vojnike stradale u Prvom svetskom ratu. Na Avali je podignut 1965. godine toranj koji je ubrzo postao jedan od simbola Beograda. Srušen je u NATO bombardovanju 29. aprila 1999. godine. Bio je visok 202 metra. Ponovo je podignut 2009. godine i ima dva lifta kojima ćemo se voziti i posmatrati panaromu. Novi toranj je visok 204 metra . Kada stignemo ići ćemo najpre na toranj u grupama. Molim Vas da se ne razdvajate od grupe kako se neko ne bi izgubio.”
Nakon govora učitelja i vožnje po vijugavim serpentinama avalskog puta autobus se zaustavio na parkingu ispred tornja. Deca su izašla iz autobusa i stala u red po dvoje. Pogledi su im bili usmereni u sam vrh tornja skoro skriven oblacima.
“Idemo deco. Polako i pažljivo”. – Izgovorio je učitelj i poveo veselu kolonu. Kolona je prošla stepeništem do mostića. Deca su veselo skakutala i preskakala stepenice poput vrabaca beogradskih. Zaustavili su se prešavši mostić kraj lifta.
“Deco idemo u grupama po osam. Na vrhu će Vas dočekati ljubazni domaćini a Vi se ne udaljavajte već posmatrajte i sačekajte nas.”
Deca su radoznalo ulazila u lift i lagano se pela ka vrhu. Na izlasku iz lifta sačekao ih je domaćin sa osmehom pokazavši im prozore sa kojih se videla divna panorama prošarana oblacima. Deca su bojažljivo prilazila prozorima i otvorenih usta posmatrala. Vrata lifta su se zatvarala spuštajući se po još radoznalih koji su iščekivala u predvorju tornja.
Naš mali junak je na vrh stigao u drugoj turi. Videvši gužvu kraj prozora pogledom je potražio slobodno mesto i ugledao jedna skoro skrovita pritvorena vrata. Laganim koracima došao je do njih i provirio.Nije bilo nikog te ih je otvorio i ušao lagano ih pritvorivši. Ugledao je stepenice koje su vodile na gore. Pošao je njima i vrlo brzo se našao
na nivo iznad na kome je bila terasa. Veliki beli oblak se naslonio na terasu. Prišao je i dodirnupo ga rukom. Bio je sav penast. Naslonio je i drugu ruku i osetivši lakoću odgurnuo ga. Oblak se malo pomerio.
“Ko to gura ?” – Začuo se duboki glas iz oblaka
Dečak se skamenio od čuda. Iz oblaka je provirio potpuno bledi čovek sa belom bradom i kosom i kapom sličnom onoj koju nose kapetani na brodu.
“Ko si ti dečače? Zašto mi guraš oblak? Ne plaši se, ja sam kapetan ovog oblaka. Hoćeš na jednu kratku plovidbu sa nama? Hajde!”
Dečak je bojažljivo prihvatio ispruženu ruku kapetana i nogom prekoračio preko ograde. Dodir stopala sa oblakom bio je mek i elastičan, baš kao po dušeku. Ušao je u belinu i video mnogo detalja . Sve je bilo obojeno belim i sivim tonovima. Jasno se raspoznavao hodnik jako dugačak i neke vrlo čudne strukture koje su podsećale istovremeno na balon i saće u košnici. Kapetan je išao ispred i objašnjavao delove oblaka. Čudne strukture su bili rezervoari za prevoz vodene pare koju su sakupljali iznad vodenih površina. Ova koja je bila
u rezervoarima je sakupljena iznad sredozemnog mora pa kako je bilo u tom trenutku baš dosta oblaka nastavili su put sa polovično napunjenim rezervoarima. Govorio je dečaku da je pun oblak lako prepoznati po boji. Puni su tamno sive boje a poluprazni potpuno beli. Oni i mirišu mirisom vode od koje su isparavali. Ponekad imaju i saharski pesak a ponekad i po nekog skakavca koji je ispario zajedno sa vodom ili ga je neki ljutiti vetar podigao u visine a para pokupila. Poveo ga je i do sredine hodnika sa koga su se spuštale stepenice na dole. Sišli su duboko dole i ušli u potpuno belu kabinu sa prozorima. U njoj je sedelo još bledih osoba. Mi smo oblakomani. Mi upravljamo ovim oblakom. Pogledaj sada ćemo krenuti. Naručena nam je kiša nad Zemunom. Otplovićemo do Kule i privezaćemo se za nju. Pustićemo
je da pada lagano da ne rasteramo zaljubljene. Tamo ih baš ima puno. Srećom kiša nam je namirisana najlepšim mirisom sredozemnog mora pa će njihova ljubav baš biti začinjena lepotom. Smestili su ga u udobnu fotelju ispred samog prozora.
Oblak je lagano krenuo. Lebdeo je bez ikakve buke. Čuo se lagani šum vetra koji su očigledno koristili za pogon. Pogled su presecali galebove koji su raširenih krila plovili nošeni vazdušnpm strujom. Video se čitav grad. Ušće je bilo fantastično. Zelena Sava ulivala se u
plavi Dunav praveći sasvim novu a lepu boju. Na rekama su bili sasvim mali pravougaonici koji su bili verovatno brodovi. Ljudi se sa ove visine nisu videli ali dim njihovih fabrika i odžaka jeste. Kvario je idiličnu sliku. Naročito su se izdvajali dimnjaci na Novom Beogradu i Dorćolu. Pušili su se baš kao stara dedina lula. Dečak je bio zagledan u stadione koji su se od okoline izdvajali oblikom i parkovima čije su boje dominirale. Neki su imali oblik cveta a drugi srca. U kabini su se čule komande kapetana koje su govorile o skorom zaustavljanju iznad Savskog jezera. Dopuniće tankove da bi šetačima ulepšali vazduh. Zakačiće se za pilon mosta na kratko i pustiti u pogon fabriku ozona kako bi u Zemunu dodatno oplemenili vazduh. Kapetan je rekao kako baš ne voli da se veže sa pilon ali kako zbog pogleda na jezero u kome uživa mora. Obožava da posmatra kajakaše i savske čamce kako se ljuljuškaju na mirnoj vodi jezera. Govorio je i o gusanu koji je čuvao čukarički rukavac do izgradnje mosta i o divnim drvenim kućicama kraj velike šume. Tu je bila i velika kolonija divljih pataka i fazana koja je svojom bojom baš ukrašavala pogled. Galebovi su ponirali do samog vodenog ogledala loveći ribu a labudovi lagano plovili. Sve je to moguće bilo videti jer se oblak spustio skoro do samog jezera. Zaklonio je pogled na pilon šetačima i spustio magličastu zavesu kako ih ne bi uplašio. Prikupljanje isparenja trajalo je veoma kratko. Kapetan je naredio podizanje maglene zavese i podizanje visine. Lagani nalet košave ih je poneo prema Bežaniji. Kapetan je objašnjavao kako uvek napravi zaokret i iz pravca babinog budžaka dolazi do Kule. Dokačiće je samo krajem oblaka jer mora da opere ulicu i plato zbog izlo-žbe koja se večeras održava.
„Nije prijavljen ni jedan sudar. Sami smo. Drugih nema.“ – Odgovarali su članovi posade. „Ima četiri zaljubljena para pomerite pramac ka zapadu za 10 stepeni. Idemo lagano sa malim kapima. Ozon. Polako. Trebaće nam bar sat da operemo plato. “
Kapi su lagano klizile ka platou spirajući prašinu. Dečak je posmatrao panoramu Beograda diveći se zidinama Kalemegdanske tvrđave. Popeo se predvođen kapetanom na vrh oblaka. Bio je osunčan a nebo iznad potpuno plavo. Trčao je po oblaku uživajući u potanjanju nogu do skočnih zglobova. Napravio je nekoliko kolutova unapred i na kraju skočio čitavim telom raširenih nogu i ruku potanjajući u mirisni oblak .
„Budi se! Ustaj! Zakasnićeš! Baš si lenjivac. Umesto da se raduješ izletu ti spavaš?“ – Izgovorila je užurbana majka.
Dečak je ustao i lagano se protegao kao i njegov mačak. Seo je na ivicu kreveta potpuno zbunjen ne verujući da je sve što je do maločas osetio bio san?

Miroslav Lj Ranković

Miroslav Lj Ranković Logo

Share on Facebook
Facebook
Novakujem

O autoru: Miroslav Lj. Ranković

Miroslav Lj. Ranković
Slikar, fotograf, pisac, pesnik i… neko ko voli čitavim bićem...