Jedan orman od čistog bukovog drveta, vec mesecima, stoji na četvrtom spratu jedne zgrade na „Bubnju“..Visok, jak, težak i očuvan.
Dovučen nekako, davno, iz jednog starog kragujevačkog kraja..Uzet po povoljnoj ceni.
Ciga se nećkao, odugovlacio..na kraju tražio i da mu ga Jova doveze a davao mu ga je besplatno..Samo da ga ovaj nosi, nije znao šta će s njim..
„ Da nije hteo još i večeru“-jadao se Jova..
A stoji tamo..Glomazan, noseći neku svoju priču..Ima sigurno preko 2oo kila..Ako ga niko ne uzme Jova će ga iščekićati i rastaviti na delove..Ako već mora da ga baci, !Bar neće da se kilavi“.
A komšije navalile; -Pa komšija, nije vaš hodnik, pa dokle ćete više?
Mi smo mu vec izneli više od pola stvari iz podruma..Stalke, lonce, flaše i krevet u odličnom stanju. Raznorazne stolice, mlinove za kafu, teniski reket od pre 3o godina.
Sve je to Jova sakupljao godinama ali..Komšije pritisle pa i zakon. Prete komunalcima..
Zakrčio je, istina, neke njihove prostorije u hodniku koje inače i ne koriste ali..
A mi radimo za po 7oo kinti, ja i Fire. Našli se danas pa ajd da uzmemo makar toliko..Izneo je i sok, pivo ali stalno požuruje a mi stvarno ne zabušavamo, radimo sa obe ruke..Iznosimo uvijene stare itisone..lajsne ko zna zašto sakupljane, neki „Brondbi“ debeo kaput odlično očuvan i pun prašine.Ima bar deset kila i dobro bi došao zimi nekom krupnom čoveku ali proleće je i 30 stepeni i niko ne misli na to. Prostor oko ontejnera već je dobro zakrčen ali ima još dosta toga a sakupljači starih stvari se već sjatili..jedan po jedan, neko na biciklu a neko bez..izgleda da ih nikad više nije bilo.
Pun džak cipela, ko zna od kad i oklen, Jova daje Ženi koja je došla sa kombijem da veliku količinu stvari vozi kod njega, u selo . Ona kaže da zbog njega gubi pare na trešnjama koje je trebalo da bere ali rekao bih da samo tvrdi Pazar..Jova radi, baca, razdvaja, ubacuje sa nama u kombi..Dve gume, jedno bure, onaj krevet..vredi bar 2ooo, plus cipele, servis za kafu.
Mi smo srećni što će onaj ormar ostati još gore..Ni za bacanje ni za nošenje. Ko će ga na kraju uzeti?
Studentski kraj, vraća mi se mladost, dok seksi studentkinje prolaze. Pred njima je budućnost. Ja sam svoje studije davno prekinuo na pola i sada džabalebarim..a i šta ću.
„ Opet neka stolica“, kažem..“Trpaj je u kombi“.-kaže Jova a on je već pun.
Svejedno, guramo, penjemo se. Pomeramo torbu punu nekih čaša..jedna vrata ne mogu da se zatvore..“Jaoo, izgubih ceo-kaže naša šoferka koja ne zna da vozi u rikverc..I kad sam dolazila..Međutim, već je uzela svašta i već naplatila čekanje..Jova požuruje ali mi smo već užigani..Tu mu je i sin koji pomaže..“Šta li će mu ovo,“pita se već 6 i put. Ali čovek je sakupljao decenijama, to je prešlo u strast. Nalazi i šta nije znao da ima. Neke suknje, sakoe..Uh, biće posla za cigane..puno starih flaša.
Jedino je kombi problem a ova psuje..Izvalila su joj se vrata od tereta.Dok mi sedamo uz uz cigaru i malo rakije.Uradili smo dobar deo posla.To je više manje to..Još da počistimo dole, kad ovi odu.
Odvojio sam jedan porcelanski čajnik za mene i jednu lepu flašicu od maslinovog ulja.Pomešćemo sve kako treba kad odu, temeljno.Fire je takav, kad radi, znam. I Jova je to zaslužio..Dobar je čovek. I pošten.Ima punih 78..
Samo onaj ormar gore..Mirno stoji, stariji od nas..Svedok prošlog veka i ko zna čega..čekajući da ga neko uzme.
Autor: Aleksandar Vasović
