23. Avgusta 2019. | 14:25
Početna / Strip / Pričaj mi o njoj

Pričaj mi o njoj

Razgovor o slovenačkom stripu danas teško da može da se odvoji od razgovora o Iztoku Sitaru. Razgovor o Iztoku Sitaru, samim tim, intimno sebe vezuje za razgovor o slovenačkom stripu. I da je tako lako i pravolinijski, razgovor bi bio kratak, ali nije. Kao kod Lavriča, i kod Sitara postoji snažna crta komentara o društvu, tačnije kritike istog. Odabir materije ovih autora je umnogome sličan (s obzirom da ima isti izvor informacija, i.e. društvo oko njih), ali je pristup drugojačiji. Dok je kod Lavriča nešto „glavnotokovskiji“, prečišćeniji, gde je maltene sve jasno na prvi pogled, kod Sitara je malo grublje klesano, malo krivlje nasađeno. Njegov crtež zahteva naviku, iako je njegova naracija prilično jednostavna i usmerena.

Uzmimo Anu Tank i njen dnevnik, album koji je nakon slovenačkog dobio i luksuzno srpsko izdanje pod „Modesty Stripovima“, sa predgovorom Zorana Đukanovića, kvalitetnim papirom, itd. Neiniciranom će se činiti da crtež Sitara možda i nije zaslužio ovakvo dobro izdavačko pokriće. Da deluje previše oštro na masnijem i mekšem papiru. Odlično, oštrina je primećena. Oštrina kakvom samo talentovani autor može da izveze najfinije storije. Likovi Sitara neće da budu lepi, neće da budu privlačni, zgodni, „dodirljivi“, neće da imaju armije zaljubljenika. Zato što prvenstveno tome ne cilja. Ne, Sitar cilja da pokaže čitaocu svet kakav jeste, sa sve (pre)obilnim ružnoćama i povremenim trenucima zadovoljstva.

foto: Modesty Comics

A zašto baš glas adolescentne narkomanke iz provincije? Čemu forma dnevnika? Radi čega aluzija na mladu Jevrejku zaglavljenu u tajnim prostorijama njene kuće? Pa, slobodno ću da pucam i utvrdim da je barem jedan od razloga izazov. Pisanje u prvom licu iz ugla šiparice sa povećim brojem ilegalnih supstanci u njoj, sa aktivnim seksualnim porivom i slengom mahom nerazumljivim narodu Sitarevog godišta bi predstavljalo odličan prostor za testiranje granica pisane (i ilustrovane, što da ne) reči kod autora. No verovatno je preciznije reći da je razlog odabira Ane Tank kao pripovedača i glasa autora više zarad poistovećivanja, sa poprskanim osećajem sažaljenja i saosećanja sa osobom koja je nevina na maltene svaki način i postaje iskvarena na maltene svaki drugi.

A Ana Tank je upravo to. „Dnevnik“ hronološki beleži njeno detinjstvo i formativne godine od razmaženog derišta do istraumirane džankijevke. Na trenutke je nevin i lepršav, govori o odnosu koji Ana ima sa drugovima iz škole i prve iskorake u ljubav. Na druge trenutke je jako težak, gde se nižu sahrane, umiranja, život narkomana na ulici, kriminalne radnje, nasilje… Na trenutke je teško poverovati da je glavni lik cura koja ne puni osamnaest godina dok ne daje svoj dnevnik neimenovanom posmatraču stripa, što je samo jedanput pomenuto, na samom početku stripa, u jednom kadru veličine table. Teško je poverovati, ovako na prvu ruku, da je Ana prisustvovala prvoj sahrani, susrela se sa narkosima, izgubila nevinost i počela sa zlostavljanjem supstanci pre nego li je i izašla iz osnovne škole.

Ovde je možda i jedina prava mana „Dnevnika Ane Tank“. Iako situacije koje se dešavaju Ani nisu nerealne (štaviše, jezivo je koliko su česte), Sitar na momente i nju i njene vršnjake, verovatno nesvesno, prikazuje kao inteligentnije i elokventnije, i.e. zrelije nego što to zapravo jesu, ili mogu da budu u tom uzrastu. Na trenutke dok čitamo Anu dobijemo utisak kao da nam se obraća neka progresivna aktivistkinja sa ne preterano dobro skrojenim setom uverenja i ideala, ili neko prašče koje cvili „politička korektnost“ na sva usta. Ovo je, naravno, samo „u tragovima“, i ne odvlači toliko pažnju od glavnine fabule.

foto: Modesty Comics

No, ono što valja istaći je maltene šekspirovski prilaz materiji. Likovi koje vidimo (barem odrasle i narkose) se čitaju i usvajaju kao stvarni, kao da vam čuče pod prozorom. Majke, očevi, tetke, ljubavnice, predavači – svi do reda sa onom crtom ljudskosti kakva se valja uvesti u fiktivnog lika. Iako, recimo, Anina majka izgleda komično debelo i ružno, prirasta čitaocu za srce jer je čitalac prepoznaje u, recimo, onoj komšiki što ga stalno gnjavi za košenje trave od pre četiri dana. Priče narkomana o njihovim iskustvima su pravi vrhunac Sitarovog stripa, jer ovde ubada u centar ono što je hteo da prikaže – nešto je vazda i dalje trulo u državi Sloveniji. Stereotip o jedinoj ex-Yu zemlji koja dodiruje Alpe da je najbolje prošla raspad devedesetih i dalje ima težinu, a Slovenci, pogotovo slovenački umetnici, i te kako znaju da je istina daleko od ružičaste. Lavrič je to radio surovije, ali sa čistijom linijom i „peglanijim“ crtežom. Sitar to radi sa grubljim crtežom ali neosporivo manje surovo, više…melanholično.

Da, iako „melanholija“ nije prava reč da se „Dnevnik Ane Tank“ opiše u celosti, figurira tu negde. A figurira još više na drugo čitanje, pa na treće. Anini postupci nisu ništa novo. Desenzitizirana mladež zna najbolje koliko ne zna šta ih muči, i zna da im je droga spas, iako privremeni, iako ne stvarno. A „Dnevnik“ nam kaže da nema bežanja od ove letargije, i da će čak i junaci predodređeni za velika očekivanja (mlada Ana) završiti u sokačetu života (narkos Ana).

Naravno, može se pričati ovde i detaljnije. Može se reći koja reč o Maju, Janu, Aninim roditeljima i njihovom odnosu, o tome da Sitar nije mogao da odoli da glavne likove načini ljubiteljima stripa (nije da ga krivim), o tome kako Sitarov crtež, mada više njegovo kadriranje, ume da zasmeta povremeno, ali ultimativno ovo su sitnice koje valja otkriti usput, čitanjem „Dnevnika Ane Tank“.

Nije se narod iz „Modesty-ja“ prešao što je reprintovao „Dnevnik“ za srpsku publiku. Niti su se prešli oni koji su ga subsekventno kupili. Ana je junak kakve treba imati negde u malom mozgu, ono žgepče za koje ćete reći „eee, sećam je se kad je bila samo ovolička i dobra i…“ Poslušajte reči Iztoka Sitara, poslušajte jecaje onog sloja društva koji maltene uvek strada prvi, ali ne spektakularno – ne, već u etapama, otegnuto, dan po dan, erodira dok ne dođe u onu pravu entropiju socijalnih boljki kakva ne bira vreme, mesto i način, ali se nađe i ostaje.

Share on Facebook
Facebook
Novakujem

O autoru: Ivan Veljković

Ivan Veljković
Recimo da ova persona voli umetnost. Recimo da ova persona smatra da je umetnost mnogo širi i bogatiji pojam od onoga što ljudi uglavnom pripisuju tom terminu. Recimo da se umetničke vrednosti nalaze podjednako i u književnom delu, i u slikarskom delu, i u filmskom ostvarenju, i u video igri, i u ostvarenju na polju stripa. Eto, rekosmo dosta (a opet nedovoljno), a pisaćemo još i više (i naravno, nikad dovoljno).