24. Juna 2018. | 10:44
Početna / Strip / Primakni se, mala, čiči

Primakni se, mala, čiči

Šta je najčešća rečenica koju ćete čuti od srpskog strip autora danas?

OK, pomislili ste „ALAN FORD JE MAESTRALAN STRIP!“ I pogrešili.

Pomislili ste, možda, „Za mene je Galieno Feri car.“ Super, još jedna greška.

OK, par vas je pomislilo „Kad će Salon stripa u Bgu beše? Valjalo bi poslati nešto.“ I super, čestitam vam što se zamisliste malo dublje, ali opet grešenje u koracima.

A da, ima i vas koji ste pomislili „Rokovi, rokovi, bem ti rokove! I storibord, i ilustracije, i Zabavnik, i zatvorenu radnju za materijal, i sve!“ i opet vam čestitam na mašti, ali pogreška vam ne gine.

I naravno, poviše vas je reklo „Daj još dve ture piva nakon ove tri ture piva, pa ćemo posle naredne četiri da se razilazimo.“ Super, blizu ste, ali nedovoljno.

Od vas koji ste ostali – dakle, sami strip autori – najčešća rečenica je prosta. „Ovde kod nas nema leba ako radiš strip.“

Da, naslušali smo se bajkovitih, romantičarskih priča iz osamdesetih. Sećam se i elana kojim mi je uz prvo (i nažalost poslednje) pivo pokojni Branko Plavšić pričao o zgradi „Dnevnika“ u njegovo vreme, gde je sve vrvelo od radnika. Potom mi je u glavi neki intervju sa Kercem, gde je pričao o novcu koji je zarađivao u ta doba, a nešto slično načuh i od Dragana Stokića Rajačkog iz potpuno nevezanog intervjua. Pa onda posmatram ove starije fanove koji vazda pričaju o prodaji, menjaži, izlascima pred kioske, smaranju prodavača za nove brojeve strip časopisa, te mi je u glavi tu negde i ona Deksina „kladili smo se u stripove“… Da, bilo je i to doba, kada se od stripa, bilo crtački/scenaristički, bilo izdavački, prosto moglo živeti, i živeti dobro. I što je najbitnije, živeti slatko.

Al ta doba su prošla. Danas u Srbiji može da se, u najboljem slučaju, živi uz strip. I nemojte da se prevarite – nije bolje ni komšijama. Hrvatska slovi za možda najbolju po položaju stripa jer imaju obezbeđen novac od vlade za domaći učinak, ali sami izdavači (odnosno ljudi iza izdavačkih kuća) govore drugu priču, onu suprotnu. Onu gde je strip u Hrvatskoj u stagnaciji. Ono jes, i kod njih i kod nas se štampaju zajebana luksuzna izdanja stranaca, ali paradoksalno tu kao da nema neke zarade. Pogotovo kada su mušterije jedne te iste. No ajde, mi i Hrvati, stara priča, a šta je sa drugima?

foto: Bojan Redžić

Ne želite da znate, mada se nazire. Slovenija nema jaku domaću mrežu. Dva-tri autora i to je to. Čak imaju frku i da održe strip prodaju. A monetarno su najstameniji od eks-Juge. Makedonci se ne daju, ali i to što ide, ide sporo i nedovoljno čvrsto. BiH i Crna Gora? Samim tim što završavam govoranciju o njima nakon znaka pitanja dovoljno govori. Bugari? Rumuni? Oni smatraju da smo MI u boljem položaju. A Grci, sa njihovim ogromnim Komikonovima? Jok. Plakanje i vapaji što sve ide u samizdat varijantu. To, a i dalje su u dugovima – ipak su to Grci. A Turci? Jel ima neš—ne, ne. Ovo malo Turaka koje poznajem mi kažu da je maltene ista situacija kao u Bugarskoj, ili Rumuniji, da državu zabole za strip, da nema prehranjenja stripom. Albanija? Ajde molim vas. Kada su najaktivniji albanski autori stripa upravo kod nas na Kosovu, i kada vam sami Albanci kažu da kod njih strip nikako ne cveta, šta dalje reći? Mađarska? Slabo je uopšte pronaći njihove autore. Moldavija? Ma nemoj da me zajebavaš! Jeste, ove dve zemlje nisu baš „balkanske,“ ali su dovoljno blizu da ih grize ista boljka kao i naše strip-autore. Prosto je – ovde nema zarade od stripa.

Super, utrošio sam petsto i kusur reči na jadikovanje, još jednu zanimaciju srpskih stripara. A sve to kao uvod u priču o strip albumu našeg autora koji je odavno odsvirao preko grane, gde grabi posla k’o pleve, crta u nedogled i razbija talentom. Čovek koji je svojevremeno na našim prostorima bio unikat, kuriozitet kakvi se ne javljaju često. Ali eto, kada hleba nema u domaćih, preseli se kod stranjskih.

Ime mu je Bojan Redžić. I samim izgovorom ovoga, ljubitelji domaćeg fanzinaškog stripa skaču. Ono jes, nisam siguran da li je Redža objavljivao u fanzinima…što je laž – pretražite internet o slovenačkom fanzinu „Stripburger“ i Redžinim eskapadama sa Amerikancima. Ali u renomiranim časopisima sigurno jeste objavljivao, gde mi trenutno „Strip Mania“ i „Finesa“ padaju na pamet. Imao je Redža i tri-četiri albuma, ali ćemo mi da se zadržimo na jednom od „novijih“, a kažem „novijih“ sa sve navodima jerbo je izašao davne 2002 godine pod izdavaštvom „System Comics-a.“ Redžin „Mrak“ je omanji kompendijum kratkih, ali nimalo slatkih priča, svojevrsne „Crne misli,“ samo bez Frankena i znatno lokalizovane. Ne toliko lokalizovane u nacionalnom koliko u tematskom smislu. Ukratko, sve što niste hteli da znate o seksu, smrti, nasilju i ljudskoj gluposti može se naći ovde. Dobro, pretežno seks

Međutim, Redžić ne radi svoje stripove da uzbudi ili prepadne. Naprotiv, on sve navedeno koristi u narativne svrhe da iskaže pojedine elemente svakodnevnice, na najbrutalniji i najNEapstraktniji način. Očigledno je i od same korice da Redžić ne preza od prikaza svih telesnih čari koliko i telesnih nedostataka, i.e. jedna obla lepotica i jedan akrep od žene na istom mestu. Samim tim, seks je ili u centru pažnje priče („Working girl,“ „Jedne noći, iznenada, nebom je proletela kometa…“, „Sistematski pregled“, „Noćna smena“) ili u dobroj meri prisutan („Mr. Visarionovič & Joseph“) ili pak nedaleko u pozadini kao bitan sekundarni činilac („Preko leševa“, „Money flow“, „Momo! O, Momo!“, „Tolerancija“, „Models“). Ako je Čehov poznat po tome da njegov pištolj u prvom činu mora da opali već u sledećem, onda je Redža poznat po tome da ako se nađe zgodna cura u stripu, moraće da se desi nešto iole seksualno, bilo to način odevanja, njen posao, njeno ponašanje, ponašanje drugih oko nje, itd. U ovo vreme kada se sve cenzuriše i kada je, paradoksalno, u vremenu najveće seksualne slobode prominentan jedan novi vid puritanizma, ovakvi stripovi dođu kao osveženje. Za odraslu publiku, naravno.

foto: Bojan Redžić

Naravno, Redža nije samo poznat po svojim izvajanim curama. Njegov način razmišljanja i humor koji poseduje odlično pokazuju najabsurdnije stvari na najnormalniji mogući način. Primera radi, u priči još-malo-pa-egzistencijalnog karaktera „Preko leševa,“ Redža će komotno predstaviti paralelni svet gde jedan bik drži klanicu prepunu ljudskih delova, koju druge živuljke kupuju maltene ležerno koliko mi kupujemo mesne delove životinja uopšte. Ta jednostavna permutacija uloga odmah navodi čitaoca i da se malo zamisli i da se malo više nasmeje. Slično se reaguje i na priču „Porodične veze,“ gde dželat piše roditeljima kao sveže zapošljen čovek. Ako se izuzme zanimanje, pismo se ne razlikuje mnogo od pisama kakve su ranije (dok su se pisma i dalje slala) deca pisala roditeljima iz velikih gradova po zapošljenju. Opet je tu taj apsurd osobe koja bukvalno ubija da zaradi da živi, osobe koja i pored krvoprolića ume da napiše srceparajuće pismo ponosnom ocu i majci, odnosno da uradi krajnje ljudsku radnju nakon učestalog obavljanja krajnje neljudske, odnosno zverske radnje.

Pričom „Money flow,“ na primer, se Redža koristi jednostavnom narativnom napravom gde umesto jedne osobe prati jedan element. Svojevremeno je snimljen jedan film „20 dolara“, gde jedna jedina novčanica od 20 dolara prođe nebrojeno mnogo ruku od onog trenutka kada izađe iz automata. Redža ovde na satiričan i vrcav način pokazuje, pored toka novca u društvu, i samo društvo koje ga troši, od najviših do najnižih slojeva istog. U priči „Tolerancija“ se dotiče religije, a u priči „Models“ standarda lepote i merila slave u društvu. Naravno, u bezmalo dve priče, „Mr. Visarionovič & Joseph“ i poslednjoj, „Beogradski trougao“, Redža se dotakao i samih strip autora, na krajnje šokantan i urnebesan način.

Ali je prava snaga Redže ta da od najmanje i najbezazlenije priče napravi delo vredno posmatranja. Prva priča, „Working girl“, je u principu samo prenesen geg iz „Žikine dinastije“, onaj gde silne žene spavaju sa Žikinim unukom, od kojih je jedna zapošljena žena koja stalno kasni natrag na posao za vreme pauze. Ovde nije baš toliko sofisticirano – dvoje ljudi spavaju, žena kasni na posao, odjuri sa obećanjem da će se čuti sa momkom, a on obrne telefon i pozove sledeću. Toliko. A toliko jednostavna je i priča o momku Momi, koji vozika kola i podjednako kibicuje i gnjavi žene na ulici – tek da bi čitalac saznao da zapravo ne vozi kola, već sedi u njima dok ih pauk šlepuje do auto-servisa. Opet, nije preterano duboka priča, niti je komentar na društvo u nekom eksplicitnom, pa i u nekom implicitnom smislu. Ovo je samo tupavi čova koji voli dobra kola i dobre žene, i ništa više.

Sve u svemu, „Mrak“ je dobar presek Redžićevih radova. O radio je on još toga, ali po odlasku u Kanadu opus mu je ostao maltene zapostavljen i zaboravljen od strane domaćeg kulturnog establišmenta. Ergo, ako vam je trenutno stanje stvari zagušeno, čitanje „Mraka“ će vas, paradoksalno, razveseliti i navesti da se sa krivicom kliberite na stvari na koje niko priseban ne bi trebalo da se smeje.

Share on Facebook
Facebook
Novakujem

O autoru: Ivan Veljković

Ivan Veljković
Recimo da ova persona voli umetnost. Recimo da ova persona smatra da je umetnost mnogo širi i bogatiji pojam od onoga što ljudi uglavnom pripisuju tom terminu. Recimo da se umetničke vrednosti nalaze podjednako i u književnom delu, i u slikarskom delu, i u filmskom ostvarenju, i u video igri, i u ostvarenju na polju stripa. Eto, rekosmo dosta (a opet nedovoljno), a pisaćemo još i više (i naravno, nikad dovoljno).