trošna kuća nasred glavnog druma
Grad nam je posiveo, smanjio se i zamaglio, pa pomislih, kako je sve drugačije i da se nešto čudno događa, a onda vidim kako veselo svetlucaju stanovi solitera, koji se, negde gore, gube u izmaglici i izgledaju kao prhnulo jato ptica.
Dobro je, mislim, svi smo tu, na broju.
Plovimo kroz ovu noć kao veliki brod noseći svoje živote na leđima kao u vojničkom rancu, spremni za nova iskušenja i pobede.
Bez ikakvog razloga osećam kako neka toplina i optimizam prostrujaše kroz mene.
Optimizam, prijatna osećanja, toplina – šta je to? Možda sam bolestan – pita se tamni deo mog mozga. „Princ tame“, skriven duboko u svakome od nas, zbunjen je.
Suviše je ružnog i crnog i tužnog u nama pa svaki trenutak lepog ugrožava hemijski sastav naših, još neispitanih, psihofizičkih funkcija, preteći im serijskim varničenjem i padom sistema.
Mašine pobeđuju, osvajaju prostor u kome je vekovima gospodar bila naša čista duša, ili ljubav i vera u dobro.
Uvek kada vidim gomilu klinaca kako sede kao zombiji i zure u svoje pravougaone prijatelje živeći tuđe živote, rođendane i letovanja, dok njihovi životi prolaze svakim trzajem palca leve i desne ruke, osetim nelagodnost, prazninu, otuđenost i besmisao virtuelnog sveta koji kao plima osvaja prostor stvarnosti.
Da li se stvarno nešto čudno dogodilo ove godine sa našim malim gradom. Da li se zbunio pa sunce svako jutro izlazi na drugoj strani. Pomešali se sever, istok, jug i zapad.
Mesec je sinoć tako bezvoljno visio iznad Velikog Parka da nisam bio siguran da li njegova svetlost, kada je tako neobično nisko stacioniran u jednom anonimnom malom gradu „Zapadnog Balkana“, može da dobaci do drugih gradova i kontinenata i ljudi i zaljubljenih, do afričkih i azijskih pesnika, do Amazona i golotrbih vračeva koji mute nešto kraj vatre ispod visokih stabala na kojima vise usnuli majmuni i zmije.
Da li se vidi sa brazilske „Marakane“ , trga Sv. Marka, Akropolja, iz Drezdena. Moskve, sa Vimbldona, iz Donjih Grbica, Kneževca, Njujorka, Zvezdare, Kopaonika…
Probudim se a vreme prošlo. Nema ga. Jednostavno je nestalo. Ne postoji. Levo, desno, gore, dole, nema pa nema. Nestalo. Samo trenutak nepažnje i opuštenosti i sve je prošlo, kao treptaj oka. Nema vremena a sve je u njemu. Sve što postoji je upravo u vremenu. Ono je razlog, suština.
Zbunjen stanem pred ogledalo da proverim da li sam još uvek tu. I vidim. Odmah i sve vidim. Na licu mesta. Tu je. Sve moje vreme.
Čitav život. Slivaju se moje bore niz moje lice . Tu mi je čitav život. Sačuvan. Arhiviran. Moje lice – moja tapija. Tapija na prošlost, uspomene, sećanja…
Zapisano sve, kao na dlanu, kao u kartama, šoljici crne kafe, brojevima života i smrti. Reljef kabale..
Bore sreće, smeha, radosti, očaja, usamljenosti, tuge, zadovoljstva. Dobro je. Sve na broju. Nisam džabe živeo.
Kad ti uspomene neko ukrade – izbrisan si.
A evo ja, stojim tako, tu, sada i zauvek. Prolazan, trošan, ruševan, ali upisan. Nisam u rashodu.
Stojim ispred ogledala kao stara kuća izgrađena nasred širokoga druma i vidim – rok upotrebe mi se možda bliži sudnjem danu ali vreme me nije zaboravilo.
Ostalo je do detalja zapisano na mom zgužvanom licu.
Pogledam, a naš grad veselo svetluca gore negde prema zvezdama.
Čuje se muzika kroz prozore i smeh devojački, lagan, lomljiv u struku.
Malo zlatnog praha te čarolije, magije rajske zvane život, sipi negde odozgo i na nas smrtnike, spremne za dugo putovanje u nepoznato.
Spremne za odlazak u druge prostore, gde nas čekaju nova iskušenja i lepote.
Ili samo beskrajna tama i tišina.
Bilo šta. Kada bude vreme tu smo. Na prozivci. Napravili smo kuću, posadili drvo, ostavili koren, napisali knjigu, kako ko, i spremni smo za putovanje.
Onako, domaćinski. Kako valja.
