“ al sija ono oko u mraku pa ne da da se dija“
tih se godina jeste
dosta pilo pa čini mi se da te ne slažem
oticalo je dnevno pešes bureta koje vina koje rakije
nije moglo da se stigne da se natoči
a čovek sa rakijom u glavi priča i što ne misli
bilo je počesto neprilika
moram da kažem što je pravo
prodavo sam sve što sam imo pa i dušu đavolu
još mi u san dolazi onaj učiteljicin švaler
prokazo sam ga bez interesa novčanog tek onako
da se osvetim učiteljici
nasmejan i visok zakuca mi noću na prozor
ništa ne kaže samo me gleda
jedino što nisam mogo da prodajem to je moja žena
nije bilo te pare
a potezali su okom svi odreda naročito ovi mlađi
kad se ona proljulja između stolova
pronese one njene sise jurišnice
men samo nešto sekne preko grudi i preko malog stomaka
bar dvared dnevno moro sam da je presamitim
samo mi nadođe i ja suknem za njom u podrum
ona piće toči i ne brani se nikad vlaša nije prelila
tolko je bila vešta
bilo je zavidni i mrzni ljudi tih godina
poprekice me gledali i u mraku vrebali
pa sam i njih prokazivo i tako skido sa vrata
znam da se nisam proslavio al taka vremena teška bila
na svoje nisam lako davo
kružila je priča ko natruni živku topolcu neće daleko
jedino što me sad neka morija uzela pod svoje pa ne mogu da spavam
iziđem usred noći na put a vazduha nema u grudima
pa se opet presabiram
pedeset kila rakije ranke žute od janka tomića
bure vina od vladana mišinca tri bureta od trivuna todorovića
neplaćeno
pa mi odjedama u mraku zasija neko oko
i pravo me nišani u dušu iz onog crnila
zagledam se a ono jednooki radnik toza purić
obešen o dunju krivulju zorom – moj greh
pa drugo oko sija – obešen u varoši pred kafanom – moj greh
pa treće oko sija a ja opet presabiraj
dvanes crni prasića sisančadi moravac rasa od…
al sija ono oko i davi neka ruka čvornovata pa ne vredi
uvatio neki gušljajivac pa ne da duši ni u grudi
ni na nebo…
zapisano u kafani kod jagode cukić na rudniku jednanajestog februara, iz usta živka topolca
ubi ga konj na svetu petku
