15. Novembra 2018. | 20:18
Početna / Atelje / Punoletstvo “Mileninih izvora”

Punoletstvo “Mileninih izvora”

Поетскса кнежевина Гружанска у галерији Усуд престоне Добраче овог викенда пеославила је осамнасти рођендан своје манифестације „Миленини извори” посвећени поезији песникиње Милене Јововић.

Бројни гости и Добрачани уживали су у: изложби поетике сликара професора Видана Папића, брујању „Сатирове свирале” флауте професора  Кароља Марочика, указу фотомонографије „Шумадија усред Србије” фотографа Зорана Петровића и Предрага Михајловића, сећање Александра Лакићевића на недавно преминулог песника Зорана Петровића, чије стихове говорио Братислав Славковић Кеша и предаји завештања песникињи Слађани Бушић. 

Ове године у галерији Усуд није присутна моја мајка Милена која се полако уз муке сели из поезије овоземаљског живота у поезију вечности. Емоције и тугу коју нам најављује гавран са триптиха Видана Папића дали су и назив јубиларној манифестацији „Спасити спасиоца” јер је судбина наменила.. Обавезе моје мајке која је прсренована тамом старости преузела је на себе моја ћерка Милена, рекао је на почетку манифестације песник и организатор Драган Јововић.

Овај кутак за душу, културу и уметност, који није само лоциран по метрополама, већ овде у овом простору где се окупљамо захваљујући Милени Јововић. Да је она сада овде вероватно би имала дилему колико је широко лишће орахово, или присећала како је жетеоце храбрила на летњим врућинама, тражила снагу да превазиђе дилеме у Лудом потоку. Није знала да одреди границе за љубав. Казивала је да је љубав када се отвори небо и када се међу звездама се појави бог! Миленин ђердан се не може прекинути, јер кроз Драгана, малу Милену и кроз песме које је оставила избрисала границу између овоземаљског и вечног живота. Миленини извори бришу границе, роде увек нешто ново, граница између два света је почетак приче и о креативноати Видана Папића. Ми смо овде окружени вуковима и вучицама уз псе које Видан бескрајно воли, асоцијација су на вукове који су митске животиње. Пси симболизују живот, јер је човеков пријатељ од рођења до смрти, нико тако веран нико тако пожртвован. Кад се трансформишемо и кренемо ка Хагу сретнемо вучицу, симбол светлости. Вучица боље види у мраку. Нису Виданови вукови Кербери, они су пиктурално по понашању, покрету, по емоцијама које видимо на његовим сликама више пси. Његов однос према псима и вуковима, његов афијалитивни нагон, нагон дружења, има негде утемељење у чопору. Вук и пас су запрово појединци, или субјекти чопора. На већем броју слика видимо самог вука, а то је само што га је ухватио у тренутку, иначе припада чопору, као што човек припада друштву, рекла је измођу осталог др. професор Славица Ђукић Дејановић.

 

Share on Facebook
Facebook
Novakujem

O autoru: Miloš Ignjatović

Miloš Ignjatović
Priređivač Šumadijskog ateljea. Fotoreporter ,,Blica'', ,,LID-'a'', ,,Sportskog žurnala'', ,,Svetlosti'', ,,KG novina'', ,,Politike''.