Pusti da tečem
i da protičem,
da obale daleke dotičem,
ostavljajući trag.
Neka se sunce
u meni ogleda,
nek budem delić nečijeg pogleda
što mi je drag.
I nek se razlijem na svim stranama
sa svojim vrlinama
i svojim manama.
Pusti da tečem
i da protičem,
ne sputavaj me branama!
Pusti da tečem i da se spasim,
i neka u zagrljaj obala znan
pohrlim smelo i sva nabujam,
odmorim kratko na rukavcima,
pa opet daljinama
u svim pravcima,
žuborom pesme da se oglasim!
A ako zauzdaš reku u meni
koju je stvorio neki izvor skriti,
pukotine će u meni stvoriti
pa će u tamu vrtloga zaći
i sve će razoriti!
Neće me biti!
Više me nikada nećeš naći.
Zato,
pustite reke neka teku,
daljinama jure,
slobodno šire!
Jednom će sve one do mora stići,
i onda će
zauvek
da se smire.
