6. Decembra 2019. | 00:00
Početna / Magazin / Pustinja

Pustinja

Glava mi je klonula zajedno sa ukočenim vratom ostavljajući bol u leđima. Koračao sam. Stopala su se podizala ostavljajući trag u pesku. Leva, desna, leva, desna……….bezbrojni niz, leva, desna….. Bilo je vrelo i svetlo toliko da sam morao da čkiljim očima čije su se trepavice lepile od znoja koji je sad već u potocima tekao sa mog čela. Isparavao je pre nego li dospe do peska po kome sam hodao i hodao. S`vremena na vreme odbacivao sam delove odeće i nastavljao ka ogromnoj svetlosti čiji je rub ukrašavala maglina. Senku sam video samo u trenucima kada sam se osvrnuo u nazad. Čini mi se da je postajala sve duža onako oivičena zrnima peska koja su vraćala svetlost izvoru. Um je prekrila oluja misli koje su se sudarale stvarajući munje koje su prosecale moje telo. Bolelo je, peklo, tištalo postajući na trenutke nepodnošljivo. Nastavljao sam dalje hodajući ka izvoru. Noge više nisam osećao kao ni stopala koja nisam mogao da razdvajam na strane. Jedino su ostale munje. Sevale su i dalje i bolele. O kako samo boli dodir te strelice sa utrobom?

U trenu kog ću pamtiti po osvrtu ugledao sam senku koja je bila toliko dugačka da me je zaustavila. Nateklim prstima odlepio sam oči i pogledao u pravcu izvora. Tinjao je u daljini. Bio je tačno na sredini i između okeana peska bojeći nebo odsjajem. Boje su bile mekane i tople poput pliša. Nekako sam seo praveći rukama naslon. Seo i zurio. Izvor je potonuo ostavljajući auru za sobom čije je crvenilo prelazilo u plavo postajući sve dublje i dublje. Vazduh je stajao a zvezde su počele da izviru iz dubine noći na vrlo čudnim mestima svoda. Neke su bile veoma sjajne i moćne da druge okupe oko sebe. Pojavio se i mesec pun i ogroman jasno pokazujući svoje planine i jezera. Imao je maglinu oko sebe koja je hladila moje oči prožimajući mi telo. Osećao sam da drhtim. Toliko mi je bilo hladno. Treslo se baš sve pa i moj pogled. Zvezde su plesale baš kao i mesec u ritmu mog tela. Samo sam postojao sa mislima koje su se umarale. Potonuo sam. Ne znam koliko je trajalo.

Osetio sam toplinu na leđima. Zaustavljala je drhtavicu. Ispred mene se rađala senka. Svakog trena je postajla sve kraća utapajuće se u mene. Okrenuo sam se ne ustajući i posmatrao. Znoj je ponovo krenuo isparavajući u oblake, sasvim male koji su postajali ćilimi. Leteli su nedaleko od mojih očiju. Izvor ih je podsvetljavao otkrivajući filmove zapisane u prošlosti. Lelujali su ispred mog pogleda. Koliko ih je samo bilo? Posmatrao sam ih i posmatrao. Izazivali su užasna osećanja u meni. Čitavo telo me je bolelo. Osećao sam vrat, leđa i utrobu sve jače. U jednom trenu pogled mi je presekao spin jednog ćilima koji se izdigao, zaustavio i iščezao. Baš u tom trenu osetih da mi je neko ili nešto skinulo deo tereta ispravljajući me. Ponovilo se ponovo i tako sve do poslednjeg. Sedeo sam pravo po prvi put bez bola. Munje su nestale ostavljajući milinu koja me je prožimala. Ispred mene je bio izvor i vetar koji sam jasno video. Bio je vreo na dodir i nekim čudom uspevao da me rashladi do mere da sam uživao. Ispred mene, u pesku se stvorila mala dina. Rasla je sve više sve dok zelena vlat nije izbila. Pratilo je još nekoliko . Uvijale su se pokazujući izvoru koji im je dodavao boju. Na vrhu jedne pojavila se belina koja se širila skrivajući se od mog pogleda aurom izvora. U trenu postala je cvet nestvarne lepote. Uživao sam posmatrajući ga. Mirisao je poput devojke i ulazio sve dublje u moja pluća. Uživao sam ispunjen. Telo mi je obuzimala radost. Oči su mi bile sklopljene lice mi je milovano vetrom a ja sam uživao.

U jednom trenu ustao sam sasvim uspravljen. Zakoračio sam prema senci i nastavio da hodam sasvim dugim koracima. Bio sam lak kao pero. Ni jedne misli na horizontu uma. Samo radost i lakoća. Hodao sam i hodao, više poskakivao zajedno sa srećom. Napravio sam nekoliko pirueta i ugledavši dugu zastao. Dodirnuo sam je rukom a potom i poljubio. Uzvratila je nežno milujući me svojim pramenoovima. Kakav je to samo osećaj, ukus, dodir, miris, toplina, svetlo i simfonija? Siguran sam da je od harfi. Čujem ih i danas sve poskakujući sa srećom koja je tu, sad u meni.

Miroslav Lj Ranković

Miroslav Lj Ranković Logo

Share on Facebook
Facebook
Novakujem

O autoru: Miroslav Lj. Ranković

Miroslav Lj. Ranković
Slikar, fotograf, pisac, pesnik i… neko ko voli čitavim bićem...