Cviljenje je dozvalo dečaka. Bojažljivo je provirio iz sobe. Bio je sam kod kuće i plašio se da izađe. Ali, nije mogao da ne obrati pažnju na povređeni lavež. Pegavo lice, uokvireno sitnim ušima, pratilo je otegnuti zvuk.
Zima je ledila prste na nogama. Riđa, čupava keruša je položila glavu u beli pokrivač. Dahtala je pokraj drvene ograde. Bez majke ili oca da ga izvedu, skupio je hrabrost da skine rezu i priđe stvorenju. Želeo je da mu pomazi grivu, da ga uteši dok bolno jauče. Znao je da mu niko neće pomoći ako proba da ga ugrize. Pritisnuo je glavu uz njenu. Bile su iste, male i krhke, jedna prošarana, a druga pokrivena bakarnom nijansom.
Dok je prelazio prstima po ženkinom stomaku, osetio je neku vrelinu. Podigao ih je i tada je, prvi put u svom malom životu, video krv koja se od hladnoće već skorela. Ali, nisu njegove ruke bile zaprljane. Dok je prolazio, lovac mu se nasmejao: „Šta je, mali? Pripazi da te ne ujede ta matora drtina! Šteta što je nisam u upucao u glavu. Da ne cvili tuda. Dići će selo na noge za džabe.”
Naježio se od gadosti koje je čuo. Snažno je stegao uši iz kojih je sva toplota iscurela na sneg. Oči su joj bile staklene i vodnjikave. Skinuo je prsluk i prebacio ga je preko leša. Pidžama mu je bila dovoljna.
