24. Juna 2018. | 10:54
Početna / Knjige / “Reč u zbegu” Nade Petrović – knjiga priča koju preporučujem vašoj pažnji

“Reč u zbegu” Nade Petrović – knjiga priča koju preporučujem vašoj pažnji

Trebalo je da bude ovako: da mi stigne knjiga na vreme poslata, da je iščitam onako kako obično čitam, od korica do korica i da onda, kada dođe na red (jer već dugo iz meni nepoznatih razloga i nepravedno odlažem pisanje o ranije objavljenim knjigama mojih blog drugara) napišem i priču, ne o njenim knjigama samo, nego o Njoj. O Nadi Petrović, ženi – čoveku koja otkad je (nažalost samo virtuelno) znam, ne prestaje da me fascinira svime što ona jeste: žena, majka – lavica, poeta i kada piše prozu i kada se bavi stihom, građevinac kad joj se pruži prilika da iskaže svoje umeće, spasilac životinjica prepuštenih da uginu, kuvarica, domaćica koja jedva čeka proleće pa da se posveti svojoj bašti, ne samo zato što voli prirodu, nego stoga što… pa zato što valja i preživeti.

Od patriotizma, od brige da se od zaborava spasi sve vredno što se spasiti može iz bogate ali sudbinom zaborava iscrpne riznice sećanja, od borbe da se sapre zlo koje pritiska čoveka do mere izranjanja nečoveštva iz najskrivenijih uglova njega samog… od vazduha kojem su mnogi prepušteni… se ne živi. A Nada je, ne zameri mi draga dušo što se dotičem i ove teme koja će ti verovatno zasmetati, tako ponosnoj, hrabroj, vrednoj i sposobnoj da ni iz čega stvoriš sve što tebe i tvoje drži uspravnima, očigledni “primerak” Čoveka u Srbiji danas, koji se ne da, ne samo toj osuđenosti da živi prepušten ćudima strašnog vremena i da pritom nijednom ne zakuka, ne zavapi, ne pita “dokle, zašto, kako…”, nego i svakodnevici koja melje i mnogo jače.

I pritom, osobenošću srpske žene heroine, koja je kroz istoriju bila stub kuće u najtežim vremenima, Nada Petrović ne prestaje da stvara: Dodiri – zbirka pesama, 1995. godine; Raskućene reči – zbirka pesama, 2004.; Divlja trava – zbirka pesama, 2004; Preko praga reči – zbirka pesama, 2009; Igrači i igračke – zbirka pesama, 2013… i najnovija, Reč u zbegu – zbirka priča.

Planirala sam…

A onda se desilo da je moj primerak Reči u zbegu malo lutao, malo stajao po nekim fijokama radnih stolova mojih drugarica, dok se nise stekli uslovi da dođe tamo gde je i uredno poslat. Pa je čitanje krenulo negde oko sredine. Pa sam se vratila na početak. Pa sam tražila priče koje su tokom iščitavanja u rukopisu na mene ostavile najjači utisak. Pa sam neke čitala kao da ih vidim prvi put. Pa su mi suze tekle… onako, kao kad počneš da plačeš a nisi ni primetio da plačeš, sve dok ti ne ustreba maramica. Pa sam je pozvala i zamolila da sama izabere nekoliko priča i pošalje mi ih na mejl, pišem nešto. Pa me je ona pitala šta, a ja sam rekla: ma ništa, onako… nešto… ne znajući ni sama gde ću završiti.

Hoću da vam kažem: pročitajte Reči u zbegu.

Nećete se neminovno rasplakati, ali ćete se svakako zamisliti nad svakom. I onom, o nadljudskoj dobroti jednog Namćora koji kopa po kantama da bi popravio bačene lutke zarad odmeha dečice u prihvatilištu, i onom o Hajrudinu i Stojanu koji su delili sve dok ih nije razdelio rat, o kršenju nekih pravila posla ne bi li se pomoglo porodici na ivici gladi… o našim dobrotama i našim zlim postupcima, o predrasudama, licemerju, hrabrosti i nadi…

Priče koje slede samo su delić toga:

VERA

„Pedeset dinara dvadeset cvetova zove. Da gospođo, pedeset dinara. Za sto dinara imate taman da potopite u pet litara vode. Posle dodate četiri kila šećera, tri do četiri limuntusa ili limuna, ako imate. Dođe vam oko osam flaša gustog soka. Da, gospođo, od četrdeset cvetova.“
„Izvinite, gospodine, šta ste pitali? A… nužnik… to vam je sa druge strane pa bočno, niz stepenice pa u podrum. Kako će da nađete, pitate? Piše, moj gospodine, piše… gore visoko iznad stepenica… i smrdi gospodine, smrdi k'o pored svakog javnog nužnika “
„Ne gospođo, nemam kantarion, još je rano. Da gospođo, doneću kada ga bude bilo.“
„Ne, hvala Maro, ne pije mi se kafa. Znam, mila moja, da ćeš meni da naplatiš samo deset dinara, ali već sam popila tri.“
„Da, gospođo draga, dvadeset cvetova za pedeset dinara. Dobro, može za četrdeset ovi sitniji.“
Usta me zaboleše od pričanja. Nemam više volje ni reč da progovorim, niti snage da sedim na betonskom ispustu. Treperim kȏ list na vetru. Samo da se komunalci ne pojave. To što će da mi uzmu torbu sa cvetovima zove, nekako ću i da prežalim, al’ odakle da im kaznu platim, ako je napišu?
Džabe ja sve ovo pričam. Ona gospođa sa noktima dužim od prstiju, zar će ona sok da pravi? Ako ona to uradi za malić ima da se besim na banderu, onu što je nadžegeriše na sred raskrsnice, pa je bar jednom mesečno neka pijana budala zakači. A i onaj gospodin…. pa on pored gospode nije ni prošo. Pogle kako se tetura. Popilo to bure piva pa bi sad da odlije. Gori je od one što pita za kantarion. Ta ne bi ni čekala da ode do klozeta nego bi niz noge. Ne bi joj prvi put bilo, već sam je sa mokrim kolenima viđala. A i ti komunalci… što švercere ne diraju, nego namet po sirotinji? Uh, kako bi mi dobro došla kafa. Baš mi se pije. Manje bi mi se pila da je Mara nije pomenula.
Pogle… Žare… Moj školski… Dobro je da me nije video. On, najgori đak u školi, što me dočekao u drugoj godini i ispratio u trećoj, sad u limuzini sa zatamljenim staklima. A ja? Ja koja sam kroz školu lagano… Ma neću ni da se sećam, ja sam sad niko i ništa.
Majko moja, ako ne prodam još dve-tri veze, moraću pešice da se kući vratim. Da me neko pita gde sam bila, nigde; šta sam radila, ništa. Što sam ovde dolazila ni sama ne znam. Tek da u kući ne sedim. Da povazdan i svu noć ne prebirem sopstvenu muku i još da kažem da sam sama kriva.
Umorna sam i to je dobro. San čoveka prevari i oduzme mu sećanje na glad i umor. San je najbolja zanimacija za čoveka koji je sam i uz to puka sirotinja.
„Da, gospođo, ovo je cvet zove. Dobra je za preznojavanje kod temperature i za miran san. Brala sam je u šumi. Daleko od puteva.“
„Ne, gospodine. Ne poznajemo se. Ne, gospodine, nikad ni jednog Žareta nisam poznavala. Ne, gospodine, u školu nisam išla. Pogledajte mi ruke, gospodine, da sam pismena, zar bi mi ruke bile kao da sam se sa mačkama grebala? Do viđenja, gospodine, i izvinite što nisam ta Vera koju ste nekada znali, sa kojom ste u školu išli. Kad malo bolje razmislim, poznavala sam jednu Veru, davno. Ličila je na tu Veru o kojoj ste sad pričali. Baš je na nju ličila.“

LOVAC NA ZMIJE

Pitanje je da li se iko seća… Rođendan mu je bio na današnji dan… A njega nema… Celu večnost…
„Doneću gvožđe na grudima ili u njima“, govorio je kada je odlazio… I bio je zazidan u gvozdene zidove kad su ga vraćali. Pitam se, da li ta konzerva u kojoj je tada bio, još uvek postoji… i da li je baš on bio u njoj… Da li bi me se sećao sada, da se onda vratio, a da mene nije bilo? I da li je ičega bilo, ili su sećanja namenska? Da boli nešto daleko, izgubljeno, da ne bi sadašnja bol oduzimala snagu.
Lovac na zmije? Da. Pamtim kako mi se jednom tako predstavio držeći u rukama flašu u kojoj je šarka, opijena duvanskim dimom, bila skoro bez pokreta. Lagano je nakrenuo grlić ka nadlanici. Gmizavac se nežno obmotao, a ja između straha i znatiželje, bila sam hipnotisana pogledom njegovih očiju u kojima je titrao smešak.
„Dodirni je. Ne boj se. Ja sam tu“, rekao je. I dodirnula sam je, osećajući da je strah iskliznuo iz prirodnog ležišta.
Kasnije, mnogo kasnije, isto je rekao: „Ja sam tu… Dodirni“… I pre nego što je rečenicu završio shvatio je, to mi je pred odlazak pomenuo, kad smo se usput sreli… Shvatio, ne verujući svojim očima, da me nema. Kao da je omamljen dimom cigarete propustio tren kada sam otišla.
TAKO…

Lepo ti ja njega pitam: „Što Radisave ?“, a on ti men: „Eto tako Milisave“.
Ja ga opet lepo pitam: „El tako Radisave?“, a on, ni pet, ni šes, unese mi se u lice i reče: „Tako… i šta mi možeš!“
Što jes jes, ništa mu ne mogu… Viši od mene, jači, brži… Ako ga pojurim neću ga stignem, a ako me stigne, ja nema više da se pridignem.
Sve se mislim da l’ da kome kažem, pa opet, da ne kažem. Ako reknem će se pokajem, ako ne reknem niko neće da zna. Tako ti se ja napravim ko da me nije briga, sve dok ti on ne okrenu grbinu. Pa sa glogov kolac izmanu jedared-dvared… Dok ne poleže po rosnu travu… A tad ni sam ne znam šta je dalje bilo.
I tako… Ja sam sad evo ovde… Kroz rešetke gledam u zvezde. A Radisav se valja po moj krevet s’ onu moju nesreću, što me sa njega posvađa, pa sve viče: “ Tako, tako, tako”… On viče, a ja mu ništa ne mogu dok ne izađem… Tako je to.
A bili smo ko rođena braća. Zadnje parče leba smo delili. Al on se navadio mnogo pa samo moje delio. Njegovo pod tri batare krio.
Zato ti, moj sinovac, ako će se ženiš da se okaneš od drugari. Da se u deveto selo odseliš. Da ženu ko potkošulju uz sebe držiš. Sve tako kako sam ti rekȏ, ako nećeš da i pod stari dani, ko pribogu ja sad, u bajbok buve trebiš…
Moje je da ti kažem, a ti kako oćeš. Ako li ne budeš teo će se setiš kad-tad šta je tebi ovaj ludi Radisav govorio dok si u apsanu sa njega boravio.

ilustracije su s Fejsbuk profila Nade Petrović

Share on Facebook
Facebook
Novakujem

O autoru: Negoslava Stanojević

Negoslava Stanojević
Nišlijka rođena u Zaplanju. Otud, autor priča na zaplanjskom dijalektu, objavljene knjige "Jošte čekam taj reč da mi rekne" i "Baba Grozde" koja (još) nije. Diplomirani ekonomista, novinar, bloger. Slikar u pokušaju.