Ne zaboravi zemlju svoju.
Ostao si da se jadaš,
da namičeš stih za stihom.
Bez snova bezobzirno lutaš mislima,
pišeš i nadaš se slobodi.
Niko osim tebe nema tu slobodu
da piše, da se brine.
Kažeš da govorimo šta hoćemo,
ali pre nego što progovorimo,
pitajmo one što ćute,
što se sklanjaju, a najviše se bune.
Naša borba je umrla na konju,
davno za slobodu,
ali osta junački ponos i obraz.
Naša krila sa zemljom su se stopila,
prestaše da se bore,
da se bune, da govore.
Autor: Jelena Savić, učenica VIII razreda Osnovne škole „Kralj Aleksandar I“ u Brđanima
Nastavnik: Ana Mutavdžić, profesor srpskog jezika i književnosti
