15. Decembra 2018. | 01:21
Početna / Magazin / Šangaj iskustva: Zašto volim Kineze? Kako može da se oseća jedna Beograđanka u gradu sa 24 miliona Azijata?

Šangaj iskustva: Zašto volim Kineze? Kako može da se oseća jedna Beograđanka u gradu sa 24 miliona Azijata?

Rešili smo da prošetamo po centru i umešamo se u šarenilo šangajskih ulica. Tek sam sletela, a Kinezi mi već mame osmeh na lice i suze na oči. Prolazimo kroz Century park, a sredovečni Azijati nonšalanto šetaju u kućnim mantilima i papučicama, kao po svom dvorištu. Pod miškom nose obavezni termos sa zelenim čajem. Pojedini sede ispred svojih kuća, igraju društvene igre ili zajedno obeduju. Druže se: mladi, stari, svi redom. Kompletne familije zajedno provode vreme. Voze bicikle, bacaju frizbi, šetaju ili hrane mace i golubove.

Kinezi okupljeni oko društvene igre, Gučeng park, Šangaj iskustva
Kinezi okupljeni oko društvene igre, Gučeng park
Hranjenje golubova, Century park, Šangaj iskustva
Hranjenje golubova, Century park

Na velikom proplanku par Kineza usredsređeno gleda u nebo. Daleko su mi i ne vidim šta drže u rukama. Pratim njihove poglede i u trenutku mi se usne razvlače u osmeh. Puštaju zmajeve! Divne, šarene, najrazličitijih oblika i ogromnih razmera. Poigravaju na šangajskom nebu onako kako to Kinezima odgovara. Prilazim bliže i shvatam da nijedan nema manje od pedeset godina. U svom hermetički zatvorenom svetu, puštaju zmajeve i raduju se kao deca. Ostatak sveta za njih ne postoji… Malo dalje, znatno mlađa ekipa upravlja dronovima. Ne čudi me. U gradu sam u kome malo šta ima privilegiju da iznenadi. Spoj Istoka i Zapada, tradicionalnog i modernog. Idu u korak sa novim tehnologijama i oberučke ih prihvataju.

U Kini odrasli uživaju u puštanju zmajeva i to ogromnih, raspona i preko 2m, Šangaj iskustva
U Kini odrasli uživaju u puštanju zmajeva i to ogromnih, raspona i preko 2 metra

Kinezi neguju kult biljaka i uređenih vodenih površina. Na sve strane po gradskim parkovima lenjo se mreškaju vode prirodnih jezeraca. U njima plivaju na hiljade, među Kinezima obožavanih, šarana. Kod nas ih nazivaju japanskim, a ne kineskim šaranima, a u svetu su poznati pod nazivom Koi Fish. Od beličasto – narandžastih, do crvenkastih tonova, bezbrižno se brčkaju na svojoj teritoriji, dok se gomile Kineza između njih provlači u čamcima i pedalinima.

Kinezi uživaju u vodenim površinama, voze se pedalinima i čamcima ili hrane ribice, Šangaj iskustva
Kinezi uživaju u vodenim površinama, voze se pedalinima i čamcima ili hrane ribice

Šteta što je zima – kaže Ivan koji je šetao sa mnom – sva jezerca bi bila puna lokvanja. Trgnem se. Čak i sada, u februaru, ceo Šangaj miriše na cveće. Svaka i najjednostavnija travnata površina je uredno podšišana. Mora da imaju sijaset baštovana, šalimo se.

Uživanje u druženju i proleću, Šangaj iskustva
Uživanje u druženju i proleću

Par minuta kasnije, započinje poj; glas isuviše glasan da bi to mogao da bude bez mikrofona. Postariji Kinez, stoji na improvizovanom splavu na jezeru i peva koliko mu grlo dopušta. Za sebe, za druge, za sunarodnike ili strance. Okrenut je leđima šetalištu. Gleda u vodu i predano nastavlja. Živi za svoju pesmu i nesebično pušta ostatak sveta da uživa u njoj.

Kinez koji se priprema da peva, na otvorenom: za sebe, za sunarodnike i sve ostale, Šangaj iskustva
Kinez koji se priprema da peva, na otvorenom: za sebe, za sunarodnike i sve ostale

Nedaleko odatle desetak Kineskinja vežba Tai či. Mislila sam da je to urbana legenda. Kinezi koji vežbaju Tai či i to na javnom mestu. Kliše, klasika… Međutim, evo ih. Predvodnica, starija gospođa, upravlja svojom “četom” i ne obazire se na posmatrače. Tu smo, možda i preblizu, ali volim da verujem da ne smetamo. Kako mi se čini, Kinezi su posebni ljudi, na nadasve čudnoj planeti nazvanoj Kina.

Kineskinje vežbaju Tai či, Fuxing park, Šangaj iskustva
Kineskinje vežbaju Tai či, Fuxing park

Narod sa Pacifika ima jednu veliku specifičnost za koju nikada nisam čula, nigde drugo u svetu. Oni “prodaju” svoju decu. Polako, ne sudite naglo! Saslušajte priču… Mladi, generalno rano stupaju u bračne odnose. Međutim, ukoliko do toga ne dođe spontanim putem, roditelji, bake i deke, su osmislili kako da izreklamiraju svoje najmilije. Određenog dana u nedelji, mesecu, ko bi znao, sakupljaju se u parkovima i nose kratke rezimee svojih potomaka. Par osnovnih, ličnih podataka: visina, poreklo, obrazovanje, zanimanje i slično. Ako imate sreće, možda i fotografija. Biografije postavljaju na rastvorene kišobrane, da bi svima bili dastupni za čitanje. Provodadžišu, dogovaraju se i traže potencijalne saputnike za svoje najbliže. Pa, ako prođe – prođe. Nadaju se potomcima i nastavljanju loze.

Ponuda: Kinezi traže partnere za potomke i "reklamiraju" svoje najmilije, Šangaj iskustva
Ponuda: Kinezi traže partnere za potomke i “reklamiraju” svoje najmilije
Provodadžisanje, Šangaj iskustva
Provodadžisanje

Ovaj narod ima divnu “naivnost” i neprocenjivu prostodušnost svojstvenu deci. Svoju bezbrižnost, nekim čudom, uspevaju da sačuvaju i u starosti. Simpatišu, nas, strance koji posećujemo njihov grad. Stide se, iskreno se smeju i klimaju nam glavama u znak odobravanja. Traže da se slikaju sa nama, ili nas slikaju krišom, kada ne vidimo. Mirno, nežno, dobrodušno.

Najveće blago Kineza: preslatka devojčica nam maše, Biser Orijenta, Šangaj iskustva
Najveće blago Kineza: preslatka devojčica nam maše

Kada sa Kinezom obilazite grad, ništa vam neće nedostajati. Gostoljubivi su bez premca. Trudiće se da vam ukažu na tradiciju i običaje, da vas upute, odvedu na lokalne specijalitete i poklone vam suvenir, da ih ne zaboravite. Istina, ovaj narod nije ovladao engleskim, ali trude se svojski. Ako im se obratite, a ne umeju da vam odgovore, sramežljivo će se nasmešiti, gestikulirajući, ili će početi zdušno da vam se obraćaju na kineskom. Tačno je, umeju da budu navalentni ako žele nešto da vam prodaju, ali ignorišite ih trenutak-dva i otići će. Mala cena za sve dobročinstvo koje možete očekivati od naroda kome sam naučila da se divim i iznad svega poštujem.

Čim olista, Kinezi izlaze u parkove da fotografišu pupoljke i raduju se proleću, Šangaj iskustva
Čim olista, Kinezi izlaze u parkove da fotografišu pupoljke i raduju se proleću

Dakle, sve što ste mislili da znate o Kinezima, potrudite se da zaboravite. Jednom, kada stupite na kinesko tle, iznenadićete se. Pitam se šta bi prosečnom Srbinu prvo palo na pamet kada se spomene Kina? Jeftina garderoba, robne kuće koje otvaraju po Beogradu ili specifični istočnjački mirisi koje one sa sobom nose. To je tek delić i to onaj manje bitan, koji se u dalekoj Kini u trenutku zaboravi.

Oni zaista vežbaju, plešu i pevaju u parkovima i na trgovima. U zimskom periodu godine “oblače” stabla svojih palmi da bi podnele, začudo, niske šangajske temperature. Izlaze u parkove da hrane lutajuće mace i iznose svoje kanarince da bi organizovali takmičenja u njihovom cvrkutanju. Kako to u praksi funkcioniše, teško je dokučiti. Ali uspeva. Narod sa Pacifika pronašao je način, za nas ostale verovatno nedostupan. Žive mirno, samostalno i učaureno na svom ogromnom prostranstvu koje nazivamo Kinom. Univerzum su za sebe, koji ih čini srećnima i u kome se raduju životu. To je divan, drevan, nasmejan narod sa Istoka koji je ovladao iskonskom tajnom: kako živeti, a ostati srećan.

Susret sa dve simpatične Kineskinje, Džoudžuan
Susret sa dve simpatične Kineskinje

I, za kraj, jedna anegdota sa moskovskog aerodroma Šeremetjevo. Posle boravka od mesec dana u Šangaju, letom preko Moskve, vraćala sam se u Beograd. Na aerodromu je među ostalim, belim ljudima, sedela tek šačica Kineza. Ovoga puta u ulozi stranaca, daleko od rodne Kine. U nekom momentu, jedan, pretpostavljam, Evropljanin je pokušao da im se obrati i upita nešto vezano za njihovu bebu. Nisu ga razmeli. Nisu se naljutili. Samo su nastavili blago da klimaju glavama nežno se osmehujući. Očigledno, nisu imali predstavu o čemu im je stranac govorio. Možda nisu ni marili. Svejedno, darovali su mu jedan iskren, prepoznatljiv, širok osmeh, koji ću zauvek pamtiti kao kineski.

Prijatelji koji su nas predvodili kroz Džoudžuan
Prijatelji koji su nas predvodili kroz Džoudžuan

Veliki pozdrav našem ličnom “vodiču”, fascinantnoj i nadasve simpatičnoj Džejn iz dalekog Sudžoua.

Tekst i foto: Katarina Hadži-Minić

Share on Facebook
Facebook
Novakujem

O autoru: Katarina Hadži-Minić

Katarina Hadži-Minić
Rođena sam 1979. godine u Beogradu i diplomirani sam istoričar umetnosti. Od kada se sećam, čvrsto verujem da ću da upoznam svet i kada god mogu, tražim načine da to i ostvarim. Za nas, istoričare umetnosti, važi ustaljeno verovanje da su nas na fakultetu naučili šta je „lepo“. Ono što je izvesno, jeste da znamo gde treba otići i šta vredi posetiti. Jedno je kada najveće svetske znamenitosti proučavate iz knjiga, a potpuno suprotna stvar kada imate priliku da ih vidite uživo, sopstvenim očima. Zbog toga putujem, prenosim utiske, prepričavam…U poslednje vreme sve češće i pišem. Ne želim i ne dozvoljavam sebi da, sve viđeno, zaboravim. Nastaviću kada god budem mogla jer to je, zaista, jedino što u životu istinski želim.