Bila je jaka zima, najhladnija do sad. Baka Stana sedela je u svojoj staroj, trošnoj kući, kraj šporeta na drva i u krilu mazila mačka Dobrivoja.
Bili su jedan drugome sve. Stanin sin živeo je daleko, negde u inostranstvu i dolazio je jednom u par godina.
Navikla je da živi sa svojim Dobrivojem i nije se žalila, a i da je htela, kome bi. Kad bi je nešto zabolelo ili kad bi se nečemu obradovala, podelila bi to sa Dobrivojem.
Mačak bi svako jutro izlazio, šunjao okolo pa se opet vraćao.
A ona bi za to vreme umesila hleb i spremila ručak.
Kao da je znao, Dobrivoje se vraćao baš kad je ručak spreman. Kao čovek kad se vraća s posla.
Drva bi leti, uz pratnju svog vernog prijatelja, skupljala pa su se time zimi grejali.
Jednog dana Dobrivoje je izašao u svoju uobičajenu šetnju ali nije se vratio u vreme ručka.
„Doći će kasnije“ pomisli baka i sede za sto da ruča.
Pala je noć a njega još nije bilo. Sada se baka već zabrinula. Stala je na vrata i dozivala ga, ali uzalud.
Tužna, plašeći se da ga je izgubila, otišla je na spavanje.
Ujutru, mraz je bio još jači. Ledenice su visile sa krova. Sneg je zavejao utabane staze. Delovalo je kao da niko ne živi tu.
Dobrivoje se jedva probio do kuće. Mjaukao je kako bi mu baka otvorila. Tišinu je kvario fijuk hladnog vetra. Dobrivoje je drhtao i nemoćno stajao pred vratima. Grebao je vrata, mjaukao, ali ništa. Baka se nije odazivala. Ostao je sam.
T. S.
Sanja Trninić – Baka i mačak
