Topao majski dan doprineo je da se Lana još lepše oseća. Bio je to dan kada se useljavala u svoju novu kuću. U prigradskom naselju Pančeva kupila je malenu, malo zapuštenu kuću. Ali, njen drug Marko rekao joj je da uz malo rada kuća može odlično da izgleda. I zato je bez razmišljanja pristala da je kupi. Svidelo joj se i što je bila mala i okružena malim parkom.
Volela je cveće i boravak u dvorištu tako da je već zamislila gde će koje cveće zasaditi.
Nakon nedelju dana raspakivanja, rešila je malo da odmori. Složene knjige na polici u dnevnoj sobi pažljivo je posmatrala i nakon dužeg razmišljanja, odlučila je da čita Senka vetra.
Obukla je laganu spavaćicu i sipala čašu vina.
U dnevnoj sobi bio je kamin. Ispred njega je prostrla ćebe i legla na bok, oslonivši glavu na dlan. Otvorila je knjigu i ubrzo odlutala u drugu priču.
Dugo je čitala. Već je bilo oko 12 sati kad je čula vrisak.
Poskoči i poče se osvrtati oko sebe. Nikoga nije bilo u sobi a bila je sigurna da odatle potiče vrisak.
Odloži knjigu i otrča u spavaću sobu. Leže u krevet i pokri se ćebetom do nosa. Srce joj je snažno udaralo. Skoro da je mogla da ga čuje. Umor je savlada i ona utone u san.
Ujutru je ustala umorna. Tumarala je po kući, nemoćna da nešto radi.
Dan je brzo prošao. Posle tuširanja reši da ode u dnevnu sobu i nastavi sa čitanjem. Ali, ovoga puta bez vina.
Očarana knjigom nije shvatila da je već dosta kasno.
Taman, kad je htela da odloži knjigu, začu tiho plakanje.
Počela je da drhti od straha i odmah ode na spavanje.
Čim je ustala, ujutru, ode do prvog komšije.
„Dobro jutro, ja sam Lana.“
„Dobro jutro, mlada damo! Ja sam čika Miša.“
„Da li ste poznavali bivše vlasnike ove moje kuće?“
„Da… Znao sam ih. Bila je tako draga Sara, jadna devojka.“
„Što? Šta joj se desilo?“
Muž joj je pijanica i često je dolazio kući pijan. Vređao je i tukao. Jedne noći začuo sam vrisak i… tišina. Odmah sam pozvao policiju i prijavio ga.
Brzo su došli i oni i Hitna pomoć. Uspeo sam, preko policajčevog ramena da provirim. Ona je ležala, sva krvava, kraj kamina. Njega su odmah odveli. “
Lana se naježila čuvši priču. Pozdravi se sa čika Mišom i sede na klupu ispred svoje kuće. Dugo je razmišljala o tome a onda ustade i ode u crkvu. Zapli sveću za Saru.
Dugo noćima Lana nije mogla lako da zaspi. Vrisak se nije više čuo.
Tek nakon pet dana, opusti se i brzo zaspa.
Čim je zaspala poče da sanja o zločinu koji se desio. Sanjala je Saru, predivne duge kose kako joj prilazi.
„Hvala ti!
Reče Lani i nestade.
T. S.
Sanja Trninić: Kraj kamina
