17. Novembra 2019. | 08:50
Početna / Mesečina / Sanja Trninić: Nepromišljena odluka

Sanja Trninić: Nepromišljena odluka

Jesen je prostrla svoj tepih predivnih boja, dok sunce nežno miluje lica ljudi koji uživaju u divnom oktobarskom jutru.
Neda gura invalidska kolica zaobilazeći svaku neravninu na pločniku, kako bi njenoj majci bilo što udobnije. Šetaju vrtom ispred doma za stara lica. Klupe su pune nasmejanih starih ljudi.
Tužna što mora da ostavi sad majku, odvozi je u njenu sobu.
“Mila moja majčice, moram sad da idem na posao. Doći ću sutra ponovo. Nadam se da ti je prijala šetnja?” Neda gleda lice svoje majke tražeći na njemu neku pozitivnu mimiku, bilo šta samo ne tugu. Ali, i ovog jutra, majka je gleda s tugom u očima, kao da traži od nje neku pomoć, oproštaj…
Pognute glave odlazi ka svom autu.
Dan na poslu prolazi kao kroz maglu. Majka joj je stalno u mislima.
Nakon posla odlazi do mamine kuće da joj ponese neke stvari koje je znala da će je obradovati. Zna da ona ima neke svoje omiljene knjige koje često iznova čita. Poneće to pa će joj ona čitati. Srećna zbog donete odluke odlazi u maminu biblioteku.
Uvek je volela tu da ulazi. To je za nju bilo sveto mesto. Miris starih knjiga, pomešan s prašinom zagolica joj nozdrve. Na tren zažmuri i seti se detinjstva, kada se skrivala u uglu biblioteke, šćušurena čitajući razne knjige.
Zvrkut ptica ispred prozora vrati je u današnje vreme.
Krene da traži mamine omiljene knjige. Na policama nisu bile. Okrete se ka pisaćem stolu i poče da traži od prve fioke.
Bila je puna papira, olovaka.
Pažnju joj privuče požuteli papir, ispisan drhtatom rukom. Vođena znatiželjom pruži ruku i polako otvori papir.
“Morala sam to da uradim. Mila moja, izvini.
Toliko se kajem… ali sad je kasno, više te nema.
Mili Bože ti si mi svedok da sam to morala da uradim. Oprosti mi…”
U dnu papira pisalo je : 11.07.1985. Tomaševac.
Neda je bila zbunjena. Prepoznala je majčin rukopis, ali šta sve ovo znači? Pomislila je da pita majku ali je brzo odustala od te ideje. To bi je samo potreslo a ne bi mogla ništa da joj objasni. Razmišljala je dugo. Onda reši da pronađe Tomaševac i ode tamo.
Već ujutru, nakon posete majke u domu, krenula je svojim autom ka Tomaševcu. Na internetu je videla kako da stigne tamo. Trebalo joj je oko 50-ak minuta od Pančeva.
Zaokupirana mislima brzo joj je prošao put.
Ušla je u selo u koje nikad nije bila.
Rešila je da ode u crkvu i raspita se malo da li poznaju njenu majku.
Na ulazu u crkvu, prekrsti se i zakorači unutra. Čim je kročila oseti neki mir. To joj se uvek dešavalo kad uđe u crkvu. Volela je to. Kad god bi prolazila pored crkve sa dva tornja u Pančevu, svratila bi da upali sveće i oseti taj divni spokoj.
Kraj oltra primeti popa. Priđe mu. Pozdravi ga i predstavi mu se.
Bio je to stariji čovek, reklo bi se da ima blizu 70 godina.
Upita ga da li poznaje Mariju Minić i pokaza mu sliku.
Pop se zagleda i neka čudna senka pređe preko njegovog lica. Uozbilji se, pročisti grlo i kaže :
“Sećam je se. Bila je jako mlada, sama. Ne znam sa kim je zatrudnela ali bilo kako bilo, donela je pogrešnu odluku.
Odmah, nakon što se porodila kraj Tamiša, spustila je dete kraj same vode i otišla. Tuda je prolazio vremešni bračni par i začuo plač deteta. Dete je bilo do pola u vodi. Žena pritrča i izvadi bebu. Osvrtala se tražeći majku ali nikoga nije bilo. Došli su odmah kod mene i ispričali mi šta se desilo. Pozvali smo i policiju. Ali nikad ništa nije rešeno povodom toga.
Ti divni ljudi uzeli su bebu i odgajali je najbolje što su mogli.
Devojčica je izrasla u predivnu devojku. Dali su joj ime Anđela. ”
Potrešena ovom pričom Neda nije nalazila prave reči. Nakon par minuta prozbori.
” Možete li da mi kažete ko su ti ljudi? ”
” Mira je još živa. Njen muž je umro. Ona živi u drugoj ulici odavde, pored škole. Mira Mijakov. ”
Neda pozdravi popa i uputi se ka Mirnoj kući.
Stara, trošna kuća kraj škole bila je puna cveća.
Neda priđe vratima i pokuca.
Otvori joj žena i Neda po opisu popa prepozna Miru. Njeno nežno, izborno lice nasmeja joj se i nakon Nedinog objašnjenja da traži Anđelu, pusti je da uđe u kuću.
“Moja Anđela sada živi u Vršcu. Radi u biblioteci. Evo, sad ću Vam pokazati sliku.” Ustade i izvadi album iz fioke.
“Ovo je moja lepotica” Ponosno reče Mira.
Neda se zagleda u to lepo, mlado lice. Imala je toliko sličnosti sa njihovom majkom. Neda joj ispriča ko je i zašto dolazi. Na to se Mira štrecnu ali osta pribrana.
“Ne želim da Vam pravim probleme i mešam se u Vaš život. Zamolila bih Vas samo da mi date ovu sliku, ako nije problem? ” Molećivo pogleda ženu. Mira je oklevala koji minut ali ipak pristade.
Neda joj se zahvali, pozdravi se s njom i ode.
Kući je stigla u poslepodnevnim časovima. Rešila je da ujutru ode kod majke da je ne bi sad uznemiravala.
Sledećeg dana, čim je ustala, uputila se ka domu. Majka je već čekala, gledajući kroz prozor svoje sobe. Lice joj se ozari kad ugleda Nedu.
“Dobro jutro, mama!” Zagrli je čvrsto i poljubi u obraz.
“Mama, moram nešto da ti kažem. Juče sam, tražeći tvoje omiljene knjige, niašla na papir koji si ti davno pisala…. i pošto nisam ništa razumela otišla sam u Tomaševac.”
Majčino lice se skamenilo. Nikad nikome nije pričala o tome, a sad…
“Tamo sam upoznala ženu koja je pronašla tvoju bebu i brinula je o njoj.”
Majka preklopni lice šakama i zaplaka puštajući da izađe sav bol koji se godinama gomilao u njenom srcu.
Neda ućuta, grleći majku i puštajući je da se isplače.
Izvadi sliku iz torbe i pruži majci.
” Mama Anđela je živa! ”
Majka uze sliku, gledajući je neko vreme kao da će na njoj videti sve godine njenog odrastanja. Nasloni sliku na grudi i pusti suze da teku.
T. S.

Share on Facebook
Facebook
Novakujem

O autoru: Sanja Trninić

Sanja Trninić
Rođena je 1977. godine i živi u Pančevu. Radi kao knjigovođa u knjigovodstvenoj agenciji . Živi sa mužem sa kojim ima dva sina. Piše pesme i kratke priče. Obožava knjige. Godine 2008. izdala je knjigu pesama "Kontrola uma".