Bilo je već kasno kad je Ana pogasila svetla u hodniku i krenula u svoju sobu. Dok je prolazila pored biblioteke, u kojoj je gospodin često boravio, čula je glasan razgovor. Spustila je glavu i nastavila dalje. Nije na jednoj sluškinji da osluškuje razgovor ukućana.
Samo što nije ušla u svoju sobu, koja je bila druga vrata od biblioteke, kad začu Gospođine reči koje su odjekivale u gluvoj noći :
„Ali on je moj sin!“ Zatim začu njen jecaj. Nošenja snagom znatiželje približi se vratima biblioteke i stade slušati dalji razgovor. Njeni gospodari nisu imali dece i to je ono što je privuklo sad da čini nešto što ne sme.
Posle nekoliko minuta začu se grub ali smiren glas Gospodinov.
„Treba da budeš zadovoljna što sam te pustio da rodiš. Što sam prećutao onu sramotu i uspeo sam da je sakrijem, kad sam saznao da si trudna sa bsštovanom.
To što ne mogu da imam decu ne daje ti za pravo da zatrudniš sa drugim.“
„Nikad me nisi voleo, nikad mi nisi pružio trunku nežnosti. Milan je uvek bio divan prema meni i eto, zaljubila sam se.“
„Tišina! Neću da slušam te tvoje bljuvotine. Kako te nije sramota!
Sreća da te nisam izbacio iz kuće.“
„Ali dete mi je tako blizu a ja ne mogu da ga posećujem….“ Opet zaplaka.
„Šta, hoćeš da se sazna pa da mi ljudi pričaju iza leđa? Dovoljno je što znaju Zoran i Mira i što su prihvatii dete i ćute.“
Ana je stajala pred vratima skamenjena. U glavi joj je zujalo. Nesvesna gde se nalazi, misli joj odlutaju 40-ak godina unazad.
…. Bila je mlada, svega 19 godina kad je počela da radi u jednoj kući.
Lepa, zgodna, vesela, privlačila je poglede muškaraca sa imanja ali privlačila je i gospodinovog sina.
Jedno veče se uvukao u njenu sobu i desilo se nešto što joj je promenilo ceo život. Zatrudnela je s njim. Kada su saznali njegovi roditelji, sklonili su je na njihovo imanje na selu. Tamo se porodila.
Odmah nakon porođaja dete je dato jednoj imućnoj porodici koja nije mogla da ima dece a nju su vratili roditeljima. Nikad više nije videla sina….
Teški koraci, koji su se prbližavali vratima, trgoše Anu iz razmišljanja i ona požuri ka svojoj sobi.
Legla je obučena, gledajući u plafon. Te noći oka nije sklopila.
Danima je išla po kući posmatrajući Gospođu.
Gospodin je otišao na put za vikend. Ana je znala da će Gospođa krenuti da vidi dete i zato je rešila da je prati.
Gospođa je ustala rano i uzela sama da pravi kolače. Zatim se vrtela po kući i pakovala neke stvari u korpu za izlet. I, napokon je krenula. Ana je sačekala da ona malo odmakne pa je krenula za njom.
Na kraju imanja bila je mala kućica sa puno cveća. Gospođa pokuca na vrata i ubrzo uđe unutra.
Ana je stajala iza ugla neke štale i čekala.
Nakon neka dva sata izašla je žena, držeći u rukama trogodišnjeg dečaka, da isprati Gospođu.
Dečak je veselo pokazivao nešto ručicama a Gospođa je sijala od radosti.
Poseta se ponovila i sutradan.
A onda se vratio Gospodin.
Prolazile su nedelje a on bi otišao samo na kratko do grada i vratio bi se. Gospođa nije smela da rizikuje da ode pa da se on vrati i ne nađe je kod kuće. Zato je patila.
Ana jednog dana skupi hrabrost i kaže joj da je sve čula i da želi da joj pomogne.
Kad bi Gospodin otišao u grad, Gospođa bi otrčla kod sina a Ana je stajala na putu i kad bi videla izdaleka Gospodinove kočije otrčla bi da kaže Gospođi. Tako je to trajalo godinama dok jednog dana Gospodin nije umro.
Gospođa je odmah dovela dete kod sebe i napokon je bila spokojna.
Jednog dana sedeli su na tremu ispred kuće i pile su čaj. Gospođa je toliko zavolela Anu da je više nije tretirala kao sluškinju, već kao člana porodice.
„Draga moja, koliko si mi pomogla nikad neću moći da ti se odužim. Ne znam samo odakle tolika požrtvovanost s tvoje strane.“
Ana saže glavu a suze joj krenuše niz lice. Ispriča Gospođi svoju priču.
Čuvši to Gospođa joj reče da će joj pomoći da nađe svog sina.
I već za par dana susret je dogovoren.
Ana je bila srećna ali nervozna. Šta će joj reći sin, zašto ga nije tražila tolike godine?
Prišla je vratima kuće gde je živeo njen sin, sad već sa svojom ženom i decom.
Pokucala je. Vrata joj otvori mlada ženica držeći u naručju dete od godinu dana.
Uvede Anu u kuću i odvede je u sobu gde je čekao Nikola, njen sin.
Ušla je bojažljivo unutra, čekajući njegovu reakciju.
„Dobar dan.“ Tiho je izustila.
Nikola, do tad okrenut prozoru, okrete se i ispitivački pogleda Anu.
„Dobar dan, majko!“ Reče Nikola i osmhnu se.
„Izvini, sine, što nisam mogla ranije da dođem….“ Suze prekriše njeno staro, bolom iscrtano lice.
„Šššš, dođi!“
Priđe i zagrli majku.
„Sve sam čuo. Drago mi je da si tu.“
Zagrli majku, poljubivši je u kosu.
Ana ispusti uzdah olakšanje. Čvršće zagrli sina.
Ostadoše tako da uživaju u dugo očekivanom zagrljaju.
T.S.
Sanja Trninić: Sluškinja
