Juče sam te prvi put slagala
kako više ne želim da te viđam;
da je besmisleno kad zajedno provodimo vreme
i da mi ne prija tvoj dodir.
Izgovorila sam velike laži,
jer su tvoji prsti na mome telu
ispisali neke čudne, drukčije bajke
od onih na koje sam navikla.
Tvoji su poljupci merilo mojih želja,
tvoja ironija način na koji me privlačiš.
Sve sam to shvatila juče i prekasno
i upoznala svoje novo lice (ili masku?),
neku drugu ja.
Juče sam te prvi put slagala,
onako, istinski, duboko,
poput najvećih lažova;
bez trunke stida ili griže savesti.
Priznajem, nije mi bilo teško,
i ubuduće ću verovatno lagati još više,
bolje i ubedljivije, jer je svako sposoban za laž,
pa čak i ja koja sam je oduvek prezirala.
Samo što, na kraju, to i nije veliko iznenađenje,
jer sad dobro znam da je svaka istina
kao reka potekla iz mora laži
ili bila grubo otrgnuta iz njegovog zagrljaja.
Baš kao i ja iz tvog juče.
