Jezovit nebni usud pada nad Košarama,
I provalija rata odškrinu škripom vrata,
Dan je od tada grotlo, a noć sablasna drama,
U kojoj čeljust smrti vojnička čela hvata!…
Šume, puteljke, brda, miris baruta prože,
Ptice su odveć krhke presvisnule od straha,
Milanu hitri geler zari se podno kože,
A život očas posta pregršt patnje i praha!
Zoran je desnu ruku pridržavao levom,
Iz otkinute šake krv je brizgala mlazom.
Polumrtav se štiti zadnjim rafalnim sevom,
Vukući trome noge nepregazivom stazom!
I bi tišina, smiraj… Samo avetske sene,
Lebdele su u besu žderući mrtva tela.
Na stotine vojnika usred krvave pene,
Koja im je stomake nagrizala i jela!
I potom jato duša zanebljenih vojnika,
Uzlete lakokrilo nad crnim Košarama,
Ponegde ču se jeka, plotun i eho krika,
A pod dušama osta tek nepregledna jama!
Danas, prođeš li krišom kraj karaule puste,
Čućeš posebno noću kad svet spokojno spava:
„Mrtvu stražu držimo“! – Ledna usta izuste,
A duše prošapuću: „Mladost prekrila trava“!
